Воздвижење Часног Крста - Крстовдан

 Воздвижење Часног Крста - Крстовдан

За време свога царовања у Риму Максенције чињаше многа зла народу: гоњаше и мучаше не само хришћане, него и своје незнабошце убијаше, и отимаше им имања, и срамоћаше благородне породице живећи беспутно. И целоме Риму он беше веома тежак и одвратан због свог свирепог насиља и развратног живота. Стога Римљани тајно послаше молбу цару Константину који је тада са својом мајком Јеленом боравио у Британији молећи га да дође и избави их од овог насилника. Константин'најпре написа Максенцију, пријатељски му саветујући да престане са насиљем. Али Максенције не само не послуша Константина и не поправи се, него постаде још гори, и устаде против самог Константина, не желећи га имати за себи равног цара, иако Константина беше изабрала на царски престо сва војска, док Максенције самовласно ступи на царски престо у Риму. Њега народ није хтео; за њега је било само неколико велможа, којима он беше обећао велике дарове и многе почасти; а Константин је био проглашен за цара по жељи свију.

Чувши да се Максенције не поправља него чини све већа недела, Константин скупи војску и крену против њега. Но видећи да сила војске његове није велика, и још имајући у виду зла лукавства Максенцијева, Константин поче сумњати у свој успех. Знао је он да је Максенције пролио много људске крви ради врачања, и заклао на жртву демонима много деце, девојака и трудних жена, да би умилостивио лажне богове своје на које се надао. Знајући да Максенцију помаже и велика сила демонска, Константин се поче молити Једином Богу, који влада небом и земљом, кога почитује цео род хришћански, да му дарује победу над насилником. И када се он усрдно мољаше, њему се у подне јави на небу Крст Господњи, изображен звездама, који је сијао јаче од сунца, и на коме беше натпис: Овим побеђуј! - Ово видеше и сви војници, међу којима бејаше и војвода Артемије (који потом мученички пострада за Христа од Јулијана), и удивише се. Већина пак од њих уплашише се: јер код незнабожаца изображење крста бејаше знак несреће и смрти, пошто су смрћу на крсту били кажњавани разбојници и злочинци; стога се војници бојаху да ће им рат бити несрећан. И сам цар Константин бејаше у великој недоумици. Но њему се ноћу јави у сну сам Христос Господ, и поново му показа знамење часнога Крста што му се беше јавило дању, и рече му: Начини изображење овог знамења, и нареди да се носи пред пуковима, па ћеш победити не само Максенција него и све непријатеље своје.

Цар исприча доглавницима виђење своје, и позва веште златаре и нареди им да од злата, бисера и драгог камења направе часни крст по узору знамења које се јавило. Поред тога он заповеди целој војсци својој да сваки војник изобрази знак крста на свима оружјима, на шлемовима и штитовима.

Злочестиви Максенције, дознавши за Константинов поход у Италију на Рим, смело изађе са римском војском против великог Констатина. Константин нареди да се пред пуковима његових војника носи часни Крст. И кад се сукобише са Максенцијем, Максенције силом часнога Крста би побеђен, и мноштво Војника његових би посечено, а сам Максенције наже бежати. Гоњен царем Констатином он удари преко моста на реци Тибру, који он беше подигао, али се мост у том тренутку силом Божјом сруши, и бедни насилник потану у реци са својим војницима, као древни Фараон, и река се напуни коњаницима, коњима и оружјем. Велики Константин победоносно уђе у Рим, и сав народ га дочека са великом радошћу и почастима. А цар узношаше велику благодарност Богу који му силом часног и животворног Крста дарова победу над насилником. У спомен пак те преславне победе он постави усред Рима на високом каменом стубу Крст, и написа на њему: Овим спасоносним знамењем ослобођен је овај град од насилничког јарма.

Други пут Константин је водио рат против Византинаца, чији мали град Византију беше основао неки Грк Визас у време цара јудејског Манасије, и назвао га по своме имену. Побеђен двапута од Византинаца, Константин бејаше у великој невољи.

И једне вечери, подигавши очи своје на небо, он виде звездама написану реченицу, која је гласила: Призови ме у дан невоље своје, и избавићу те, и ти ћеш ме прославити (Пс. 49, 15). Поплашен, он поново подиже очи на небо, и угледа, као и раније, Крст на небу, изображен од звезда, а око њега написано ово: "Овим знаком победићеш". - После тога, када у битци би ношен Крст пред војском, Константин победи непријатеље своје и узе њихов град Византију.

Трећи пут, када Константин беше у рату са Скитима на реци Дунаву, њему се опет јави на небу ово спасоносно оружје, и поново однесе победу, као и пре.

Познавши из тога силу распетога на крсту Христа и поверовавши да је Он једини истинити Бог, Константин се крсти у име Његово са својом уваженом мајком Јеленом, коју он као врло богољубиву посла у Јерусалим са великим благом да тамо тражи часни Крст Господњи. Отишавши у Јерусалим, царица Јелена обиђе света места, очисти их од идолских поганштина, и изнесе на светлост чесне мошти разних светитеља. Тада у Јерусалиму патријархом бејаше Макарије, који дочека царицу као што доликује. А блажена царица Јелена, желећи да пронађе сакривен од стране Јевреја животворни Крст Господњи, позва све Јевреје и замоли их да јој покажу место где је сакривен часни Крст Господњи. А када они стадоше одрицати да не знају, царица Јелена им запрети мукама и смрћу. Тада јој они показаше некога старца који се зваше Јуда, говорећи да он може показати царици оно што она тражи, пошто је син уваженог пророка. Но Јуда, иако много истјазаван, одбијаше да покаже место где је сакривен Крст Господњи. Тада царица нареди да га баце у дубоку јаму. Провевши у њој неко време, Јуда најзад обећа да ће казати шта зна. Онда га изведоше из јаме, и по 1Беговом указивању одоше на место где беше велики брежуљак, засут земљом и камењем, на коме римски цар Адријан беше нодигао храм богињи Венери и у њему поставио идола. Јуда показа да је управо ту сакривен Крст Христов.

Царица Јелена нареди да се идолски храм сруши, а земља и камење раскопају и уклоне. И када се патријарх Макарије помоли Богу на том месту, разли се диван мирис, и одмах се указаше према истоку Гроб Христов и Голгота, и у близини њиховој нађоше закопана три крста, а затим и клинце којима је Господ био прикован на крст. А док они беху у недоумици, који би од три нађена крста био Христов, догоди се да у то време наиђе пратња са мртвацем кога су носили да сахране. Тада патријарх Макарије нареди онима што ношаху мртваца да стану, и кретови бише полагани редом на мртваца. И када Крст Христов би положен, мртвац тог часа васкрсе и, силом божанског Крста Господњег, устаде жив. Царица с радошћу примивши часни Крст, поклони му се и целива га, такође и сва царска свита њена. А неки, који због тескобе, не беху у стању видети и целивати свети Крст, молише да им се макар издалека покаже часни Крст да га виде. Тада патријарх јерусалимски Макарије, ставши на узвишици, подиже Крст показујући га народу. А народ викаше: Господе, помилуј! - Тако је почео празник Воздвижења (= подизања) часног Крста Господњег.

Царица Јелена узе за себе део часног дрвета Крста Господњег, као и свете клинце, а Крст положи у сребрни ковчег и предаде патријарху Макарију да се чува за будућа поколења. Тада Јуда са мноштвом Јевреја поверова у Христа, и крсти се, добивши на светом крштењу име Киријак. Доцније он би патријарх Јерусалимски, и при Јулијану Одступнику мученички пострада за Христа. А света царица Јелена нареди да се у Јерусалиму по светим местима граде цркве, и то најпре да се подигне црква Васкрсења Господа нашег Исуса Христа на месту где беху нађени Гроб Господњи и часни Крст. Потом она нареди да се у Гетсиманији, где се налазио гроб Пресвете Богородице, сагради црква у част чесног Успенија Њеног. После тога благочестива царица подиже још осамнаест цркава и, украсивши их сваком красотом и снабдевши их свима потребама, врати се у Византију носећи део животворног дрвета Крста Господња и свете клинце којима беше некада приковано тело Христово. Блажени цар Константин положи животворно Дрво у златан ковчег. Свете пак клинце: један света Јелена баци у Јадранско Море ради утишења страшне буре при повратку за Цариград; други - цар укова у свој шлем, трећи укова у ђемове на узди своме коњу, да се збуде речено пророком Захаријем: У онај ће дан бити на узди коњској - светиња Господу Сведржитељу (Зах. 1 4 , 20); а четврти клин царица Јелена предаде на чување најприснијим саветницима царевим.

По повратку свете Јелене из Јерусалима у Византију, христољубиви цар Константин начини три велика крста, према броју јављених му у ратовима: прво у Риму, када потопи Максенција; друго у Византији, када је заузе; треће, када победи Ските на реци Дунаву. Сходно овим трима победама он начини од скупоценог материјала три часна крста, и написа на њима златним словима ове речи: ИС ХС НИКА, тојест Исус Христос побеђује. - Посведочавајући пред свима своју ревност за веру и иоказујући да је силом Крста победио непријатеље, цар постави један крст на узвишеном месту на источном тргу, други крст постави на врху пурпурног стуба римског на главном тргу градском, а трећи - на дивном мермерном постољу на житном тргу, где се због светог крста Христовог догађаху многа чудеса и знамења. А многи сведоче и то, да је анђео Господњи силазио с неба на то место ноћу у великој светлости, и обилазећи кадио часни крст, слатким гласом певајући трисвету песму, па после тога опет узлазио на небо. То се догађало трипута годишње: месеца септембра, ноћу уочи Крстовдана; други пут - седмога маја, ноћу у спомен јављења Крста Господњег на небу; и трећи пут - у велики пост свете Четрдесетнице, у Крстопоклону недељу. И многи од побожних људи, који живљаху праведно и свето, виђаху ово силажење анђела и слушаху његово појање, и потом другима казиваху о томе.

Сада треба рећи неку реч и о томе, како је часно и животворно дрво Крста Господњег било једном заплењено од Персијанаца, па потом поново враћено у Јерусалим на радост верних. - За царовања византијског цара Фоке, персијски цар Хозрој покори Египат, Африку и Палестину, узе Јерусалим, и многе хришћане поби. При томе он опљачка црквене ризнице и утвари; између осталога он узе и ову скупоцену ризницу - животворно дрво Крста Господњег, и однесе га у Персију. По смрти цара Фоке на престо ступи Ираклије. Ираклије покушаваше да победи Хозроја, али је при томе сам много пута био побеђен од њега, стога је тражио мир, но није га добијао од гордога непријатеља. Тада, налазећи се у великој невољи, цар стаде искати помоћ од Бога: он нареди свима вернима да врше молитве, бдења и постове, да их Господ избави од осионог непријатеља који се хвали да ће истребити све хришћане и хули: име Господње, да не би непријатељи рекли: "рука је наша вео ма јака и богови су наши силни", него да би незнабошци познали да је један истинити Бог и да Његовој крепости и сили нико не може противстати. - И сам цар мољаше се са сузама и постом великим. Затим скупивши све своје војнике и наоружавши се силом Крста, Ираклије са надом у помоћ Божију крену на Персијанце, и у битци са Хозројем победи га и натера у бекство. После тога цар Ираклије седам година пустоши Персијску царевину, заузимајући градове и села и односећи победе над многобројним пуковима Хозројевим. Најзад Хозрој, не будући у стању одупрети се грчкој сили, побеже из своје земље, и при прелазу преко реке Тигра он постави свог млађег сина Медарса за свога савладара. Ово наљути његовог старијег сина Сироеса, и он намисли да заједно убије и оца и брата, што он ускоро и уради. После тога Сироес, оставши наследник и владар Персијског царства, посла изасланство грчком цару Ираклију са молбом и многим даровима, изјављујући му покорност и молећи га да прекине пустошни рат. Тада цар Ираклије, закључивши мир са персијским царем, узе са собом животворно дрво Крста Господњег, које Хозрој беше запленио у Јерусалиму н које се четрнаест година налазило код Персијанаца.

И врати се цар грчки са многим добитима, радујући се и славећи Бога због Његове велике помоћи. А када стиже до Јерусалима, цар метну часно Дрво на своја леђа да га однесе на његово пређашње место, и ношаше га цар, обучен у царску порфиру украшену златом и драгим камењем, и са царским венцем на глави. Но тада се догоди велико чудо: цар наједан

пут стаде на вратима којима се улазило на Голготу, и на запрепашћење свих не могаше ни корака крочити, држан силом Божјом. А патријарх јерусалимски Захарија, који са свима житељима Јерусалима беше изишао у сусрет цару са гранчицама и палмама од саме Маслинске Горе, иђаше заједно са царем, и погледавши виде анђела Божјег који блистав као муња стајаше на вратима и спречаваше улазак. И рече му анђео: "Творац наш није гај Крст носио овуда на такав начин на какав га ви носите".

Видећи то и слушајући, патријарх се уплаши, и обративши се цару рече му: Знај, царе, да је теби, одевеном у богату и раскошну царску одећу, немогуће носити ово Свето Дрво, које је убоги Христос осиротевши ради нашег спасења, носио. Стога, ако хоћеш да га унесеш, подражавај Његово сиромаштво.

Тада цар скину са себе царску порфиру и венац, обуче се у просту и бедну одећу, и понесе сада без икакве сметње часно дрво светога Крста, идући бос, унесе га у цркву и постави на исто место, одакле га беше узео персијски цар Хозрој.

И би велика радост и весеље код верних због повратка Крста Господњег, и они ликоваху (као некад Израиљци због повратка Ковчега Завета од Филистимљана) славећи распетог на крсту Христа, Цара славе, и поклањајући се подножју светог Крста Његовог. Нека је и од нас Њему част, слава и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Тропар (глас 1):

Спаси Господи људи твоја и благослови достојаније Твоје, побједи всјем православним христијаном нашим на сопротивнаја даруја, и твоје сохрањаја крестом твојим житељство.

Из дела Светог Теофана Затворника: Свето Писмо и духовна литература

Од како је Сејач изашао на сетву, Он не престаје да сеје. Испрва је сејао Он Сам, потом преко Апостола, а на крају преко Божанских Књига и богомудрих учитеља (43, стр. 215-216).

Добро је читати житија светих и Чети Минеје: иако ми не можемо тако да живимо, обавезни смо да се угледамо на њих колико можемо, па чак и преко наших снага. У сваком житију представљена је општа скица живота светога који се слави тога дана... Из општег прегледа тих скица видећете шта је свима светима било заједничко, па из тога изведите закључак: дакле, ово или оно је – неопходно (3, п. 487, стр. 154).

Бог је Светлост, и реч Божија је светлоносна, стога и душа која га је примила постаје просвећена и светлоносна (14, стр. 169).

Читајте само Јеванђеље... Јер која је књига боља од Јеванђеља... Читање Јеванђеља окружује душу атмосфером Божијом (6, п. 998, стр. 134).

Само са Јеванђељем или Новим Заветом може се проживети цео век, све време га читајући. Колико год да га читаш, нећеш га ишчитати до краја. Сто пута га прочитај, тамо ће ипак остати недочитаног (5, п. 783, стр. 44).

Не заборављајте да сваки дан читате реч Божију, да размишљате (о њој), да (је) осећате, и да тиме храните своју душу. Душа ће се од тога усладити, постаће тврђа и поузданија (4, п. 735, стр. 224).

Сваки дан треба да се прочита једно зачало у Јеванђељу. То је лекција Свете Цркве њеним чедима и треба је изучити... Ујутро, када је душа слободна од утисака са стране, уз молитву за уразумљење, пажљиво приступите овој ризници судова Божијих, пазећи шта ће кроз те речи да вам саопшти живи Господ (56, стр. 102).

Да се Јеванђеље не може помирити са светом, то је знао и Господ када је давао заповести; Он нигде није рекао да се могу правити уступци свету. Уступци су – издаја Господа (2, 330, стр. 202).

Не треба писати тумачење Јеванђеља, него бележити размишљања – да би свака реч и сваки покрет Господњи били свечани сведоци Његовог Божанства. Када Бог да, отпочећемо хвалебну песму Господу и онда јој неће бити краја. О, кад бисмо могли да макар отпочнемо са тим! (7, п. 1083, стр. 53).

Јеванђеље се може читати седећи, али да се не умањи побожно поштовање према њему (1, п. 113, стр. 113).

Реч Божија је налик огледалу. Као што гледајући у огледало свако види где је која мрља или прљавштина на његовом лицу или одећи, тако и душа читајући реч Божију и разматрајући тамо набројане заповести не може да не види је ли исправна или неисправна у односу на те заповести; савест ће јој ово истога часа нелицемерно рећи, будући да је просвећена речју живог Бога (36, стр. 127-128).

Онај ко пази на реч Божију, сабира јасне појмове о свему што је у њему самоме, око њега и изнад њега: он појашњава своје обавезе у свим животним ситуацијама, нижући света правила као скупоцене бисере на нит савести, која му потом тачно и одређено показује како када да поступи, не би ли угодио Господу; он кроти страсти, јер читање речи Божије на њих увек делује умирујуће. Која год страст да те узнемирава, прихвати се читања речи Божије и она ће постепено да утихне, да би се на крају сасвим смирила. Онај ко се богати познањем речи Божије има над собом стуб од облака, који је водио Израиљце у пустињи (43, стр. 168-169).

Како што поједина мека и растресита тела постају чврста, окамењена и недоступна за повреду и разлагање када у себе приме чврсте, камене честице, тако и душа када се нахрани и испуни речју Божијом постаје тврда у истини и добрим расположењима, и безбедна од насртаја лажи и греха (14, стр. 169).

Све док се ум сам труди да разуме Свето Писмо, дотле су истине које се у глави држе за умне, углавном бесплодне за живот. Озарење пак свише, запечаћујући те истине у срцу и дајући да се окусе, чини да оне почињу да усмеравају живот, а животно искуство још потпуније омогућује да се схвати њихова сила (12, стр. 118-119).

Најплодоноснија је Реч Божија, а за њом – отачка дела и житија светих. Уосталом, мора да се зна, да су житија боља за почетнике, отачка дела – за средње, а реч Божија – за савршене (68, стр. 233).

...Јеванђеље се појавило много година после Вазнесења. А сва апостолска дела, заједно са Јеванђељем, у једну књигу су сабрана тек крајем првог века... вероватно под руководством светог Јована Јеванђелисте (6, п. 946, стр. 19).

...Бог је слао на земљу пророке и Апостоле, а и Сам ју је походио и открио нам Своју свету вољу – како треба да живимо и да се спасавамо – заповедивши да се све то запише у Божанском Писму, како би сви људи читали и видели шта Бог хоће од нас (2, п. 226, стр. 30).

Господа ради, не заборављајте да читате светог Златоуста – ма која његова књижица да дође до вас. Он је писао једноставно, без припреме, онако како је ствари видео духом и како су се мисли о томе слагале у његовом срцу. Много шта код њега на први поглед делује неважно, али кад продужите даље, наићи ћете на непроцењиво благо. Неки кажу да је свети Златоуст изображавао општи поредак хришћанског живота. То је углавном тачно, али не представља начелно правило. Готово у свакој његовој беседи наћи ће се и изреке које описују најскривенији живот духа. То да изучавате и да држите у срцу за случај невоље и нужде (56, стр. 101).

Свако ко је почео да ревнује и жели да исправи своје срце, све што му треба наћи ће овде (у «Добротољубљу»), у различитим отачким делима (1, п. 51, стр. 48).

Ево вам закључак читавог «Добротољубља». «Сваки уздах посвећивати чистој молитви и добро пазити одакле непријатељ усмерава своје стреле, те сходно томе дејствовати...» (3, п. 539, стр. 238).

Колико је само добра у књигама «Добротољубља»! Ишчитавајте их. То су свагда нове књиге (4, п. 659, стр. 124).

За усвајање појмова вере читајте светитеља Тихона, светитеља Димитрија Ростовског, Светитеље Јована Златоуста, Василија Великог и друге (1, п. 89, стр. 75).

Што се тиче превода Библије, у потпуности делим мишљење мог драгог наставника, високопреосвећеног Димитрија (Мурјотова, архиепископа). И добро би било да се приступи послу. Почните да преводите. За издавање формирајте друштво. Редактор нека буде преосвећени Димитрије, издавач – друштво, а стално запослено лице на том послу С. А. Первухин (2, п. 219, стр. 20-21).

Да је тешко време за Православље – то је јасно као два пута два. Организатори предавања у московском Друштву пријатеља духовне просвећености штампали су потпуно неправославни чланак о преводу Седамдесеторице (реч је о древном преводу Старог Завета на грчки, од давнина прихваћеном у Цркви – прим. М. С.). Црква Божија није знала за другу реч Божију, осим за Седамдесеторицу, и када је говорила да је Свето Писмо богонадахнуто, мислила је управо на тај превод. Сва тумачења која су томе противна – јеретичка су. Кад будете код московског владике, реците му да испита редакцију тих предавања, али не помињите да ја то сугеришем... Жао ми је што сам одлучио да тамо дам Посланицу Ефесцима (мисли се на Тумачење Посланице Ефесцима које је светитељ Теофан дао поменутом друштву ради објављивања – прим. М. С.) (7, п. 1084, стр. 55).

Откривати помисли, као што вам је из опита познато, веома је благотворно. Читати књиге – такође је добро; и то може у одређеном случају да пружи уразумљење. Али, тамо су дата општа упутства; а за појединачне случајеве боље је тражити појашњење од живог познаваоца ствари... Страст за читањем је лоша. Она не води ка добру и поставља некакав зид између срца и Бога... (5, п. 912, стр. 192).

Ројите се око оних источника, где очекујете да ћете пронаћи утеху (4, п. 753, стр. 250).

Читајте, размишљајте и примењујте на себе. Примењивати на себе – то и јесте циљ читања. Ако читате без да примењујете на себе, неће бити користи, него још и зло. У глави се само гомилају теоретска знања, а човек се не учи да себе усмерава на добро, него друге да осуђује (4, п. 717, стр. 200).

Читајте свете књиге, помало, али са расуђивањем (5, п. 941, стр. 232).

Приликом читања, на уму треба имати главни циљ живота и све остало обликовати према њему. Тако ће се добити нешто целовито, повезано и стога чврсто. Снага спознаје и убеђења даће снагу вољи (4, п. 703, стр. 170).

Кад се неко обраћа Богу, настаје борба: самољубље и свет са једне стране, а истине Божије са друге. Човек испитује те мисли, савладава егоизам и свет; али не делују све те истине једнако на све људе; на некога више делује једна, а на другога друга. Но, међу њима за свакога постоји таква, која чим се појави у свести, одмах у човеку буди страх Божији. Та истина већ у првој борби односи победу, а и у свакој другој растерује непријатеље. Које су то истине. Изволите у књизи «Пут ка спасењу» прочитајте други део: О исповести и покајању. И видећете (2, п. 348, стр. 215-216).

Немојте се задовољавати једнократним читањем, него читајте онолико пута колико је потребно да бисте све запамтили: јер у књигама је написано све што је потребно (3, п. 489, стр. 157).

Приликом читања срце не треба да буде ничим заузето, него отворено за истину – да са разумевањем прима оно што се чита и слаже у себе; при томе, срце ће дирнути час један, час други стих, а неки од њих посебно јако. Обратите пажњу на стихове који вас дирну и дању их се чешће присећајте, нарочито онога који вас је понајвише дирнуо. То ће поново да оживи срце, што је веома плодотворно. Боље је читати помало, али са усвајањем онога што се чита и са осећајем, него много али без тога: јер без тога читање ће бити сејање поред пута (1, п. 185, стр. 205).

Док време не истекне

Онима који су грешили након Светог Крштења, једина нада је истинско покајање. Слава Богу за то! Слава Богу, да још нисмо погинули, о грешници! Нада ипак остаје. Божје сажаљење још увек није дошло до краја. Покајање се још увек проповеда грешницима. Сиромашнима се и даље дају радосне вести. Небески Цар и даље проглашава Своју милост свуда. Врата милости још увек нису затворена. Благодат Божја је још увек отворена за све. Јеванђеље и Јагње Божје, Које је узело на себе грехе света, још увек се проповедају. Царство Божије се још увек објављује.

Грешници који се покају су и даље спасени; и цариници и прељубници очишћени покајањем, улазе у Царство Небеско. Сажаљиви Бог и даље зове ка Себи све оне који су се окренули, чека их и обећава им милост. Љубећи Отац и даље прима Своје блудне синове који се враћају из далеке земље и отвараим врата Свога дома и облачи их у најбоље одело, дајући сваком прстен на руку и обућу на ноге и заповеда свима Светима да се радују са Њим. „Радујте се, Анђели и сви Моји изабрани! Грешници, вратите се Мени, људи, створења Моја, створени по образу и подобију Мом, они који су погинули, сада су спашени, који су били мртви сада су живи поново, они који су били изгубљени, пронађени су. “Слава доброти Његовој! Слава љубави Његовој према човеку! Слава сажаљењу Његовом! Слава Његовој дарежљивости!

Јадни грешници, зашто још увек чекамо у удаљеној земљи и не крећемо према Оцу? Зашто још увек умиремо од глади? Зашто пунимо себе грехом као махунама? У дому нашег Оца има свега у изобиљу. Тамо, чак и најамници имају довољно и у вишку. Наш Отац нас чека са великм жељом и ревношћу, и са љубављу ће гледати нас, који се враћамо из далека, гледаће нас сажаљивим очима и бићемо Му драги и пашће нам на врат и грлиће нас и љубити Својом светом љубављу. Неће нас корити и више неће памтити наше грехе и нечистоћу, а сви Његови Анђели и изабраници Његови ће почети да се радују због нас. Дођимо себи, устанимо и кренимо и пожуримо ка Оцу нашем, и нека Му свако са смиреношћу и тугом каже: „Оче! Сагреших Небу и Теби, и већ нисам достојан назвати се син Твој; прими ме као једног од Својих најамника.“ (Лука 15:18-19).

Журимо, журимо, о грешници, док време још није истекло, док Отац чека, док се врата Његовог светог дома нису затворила. Покајмо се док благодат Божија још увек делује, да не би окусили деловање праведности Божије, вечни суд. Не очајавајте због било ког греха који сте починили након Светог Крштења, и покајте се истински, али чекајте на милост Божију. Колико год много и колико год велики и тешки били ваши греси, у Богу је већа милост. Као што је Његово величанство, таква је и Његова милост. Само се чувајте од даљег грешења. Ако сте преступили то као човек и грешили, не очајавајте. Већ у самом том тренутку исповедите свој грех и падните на земљу са смирењем пред сажаљивим очима Божијим и молите за милост, гласом цариника: „Боже милостив буди мени грешноме!“ (Лука 18:13) и греси ће ти бити опроштени.

Истинско покајање захтева да се човек окрене од греха и сујете овог света и окрене ка Богу свим својим срцем, да се промени изнутра и да постане другачији од онога што је раније био, и тако врши дело свог спасења са страхом и дрхтањем (уп. Фил. 2:12), тежећи да једино чини оно што је Богу угодно и тако буде спасен. Јер, ако желиш да се истински покајеш и да будеш спасен, промени се и обнови, постани другачији од онога што си раније био, не брини се ни за шта друго, сем да угодиш Богу и будеш спасен, и на тај начин ћеш бити нова твар у Христу. Јер сваки Хришћанин, који жели да буде истински Хришћанин, а не лажни, труди се да буде нови или обновљени човек или ново створење.

Не снисходите, онда, своме телу и не чините све што оно пожели. Мора бити распето „са сластима и жељама“ (Гал. 5:24), ако желите да будете Хришћанин, то јест, Христов. Много напора и труда је потребно, за човека да се промени и да буде добро дрво, које доноси добри плод. Тежите, онда, само за променом, обновљењем и исправљањем себе. И молите се за ово, уздишите често и са ревношћу Христу Господу, да би вас Он Сам могао обновити и учинити добрим, јер се без Њега наше обновљење и исправљање не могу догодити. А када будете обновљени изнутра и будете добри, тада ће и ваш спољашњи живот и дела такође бити добри.

Свети Тихон Задонски

Сан Светог Филарета Московског

Један свештеник је са посебном пажњом за време Божанствене Литургије помињао упокојене, тако да уколико му је неко давао списак за помињање, он је та имена записивао у свој поменик и не говорећи то ономе ко је донео списак, помињао их је читав живот. Поштујући такво правило он је добио поменик са списком имена од неколико хиљада, да га је морао поделити на делове и редом помињати.

Једном се догодило да је нешто погрешио, те да му је претио премештај са парохије. Ствар је већ била предата митрополиту московском Филарету, и када се преосвећени већ припремао да донесе акт о његовом удаљавању, изненада је осетио неку тежину на руци. Митрополит је одложио потписивање акта за следећи дан. Ноћу је уснио сан као да му се испред прозора скупила група људи различитог звања и узраста. Група је гласно причала о нечему и митрополита за нешто молила.

– Шта вам је потребно од мене – упитао их је архипастир – и ко сте ви који то иштете?

– Ми смо душе преминулих и јављамо ти се са молбом да нам оставиш свештеника и да га не удаљаваш са парохије.

Утисак је био толико снажан и после буђења, те је митрополит Филарет наредио да му позову осуђеног свештеника. Када је овај дошао, митрополит га је упитао:

– Која ти добра дела имаш, кажи ми?
– Немам никаква – одговорио је свештеник – заслужујем казну.
– Помињеш ли ти преминуле? – упитао је митрополит.
– Ја имам правило: ко једном преда списак за помињање ја онда непрестано на проскомидији вадим честице за њих, тако да се моји парохијани буне да је моја проскомидија дужа од Литургије али ја другачије не могу.

Преосвештени митрополит је одлучио да не пребацује свештеника на другу парохију објаснивши му ко је био његов заступник.

Света преподобна Теодора

Очи Господње хиљадама и хиљадама пута су светлије од сунца, прозиру све путеве људске и сагледавају све по тајним местима; пре но што се уради, све је познато Господу (Прем. Исуса Сир. 23, 27-29). ову истину није знала Теодора, жена високог порекла у Александрији. Она поверова врагу који јој је нашаптавао и говорио да Бог неће сазнати грех, учињен у тами, не на виделу дана. Ал и кад она из сопственог искуства увиде да се од Бога ништа сакрити не може, о! како велико покајање пројави она тада!

Поштено живећи у браку са својим мужем Теодора западе у овакво искушење. Један богат човек, млад и лакомислен, подстицан ђаволом распали се пожудом за њом и стараше се на све могуће начине да је наведе на прељубу: шиљаше јој скупоцене поклоне, обећаваше јој још веће, и прелашћиваше је речима. А л и пошто сам не могаде ништа учинити, он најми једну препредену врачару, да она превари целомудрену Теодору, приволевајући је на његово замишљено зло дело. И та препредењача, имајући Сатану за свог помоћника, улучи згодно време и стаде говорити Теодори о том младићу. А Теодора рече: О, да ми је да се спасем тога човека који ми одавно досађује! Јер ако га послушам, онда ће и само сунце које нас обасјава бити сведок мога греха пред Богом. - У таком случају, предложи јој заводница, кад сунце зађе и спусти се тамна ноћ, ти на тајном месту испуни жељу младићу, па нико неће дознати за дело ваше, нити ће бити сведока пред Богом; јер ноћ је дубока и тама ће покрити све. - Теодора на то рече: О, добро би било, када Бог не би дознао грех који се чини ноћу! - Тако и јесте, одговори заводница, јер Бог види само оне грехе које сунце обасјава, а што се чини у тами како Он може видети?

Теодора, као млада, простодушна и неискусна жена, поверова таквим речима заводнице; а ту и демонско искушење припоможе много, јер је сила његова велика, а природа наша склона страстима и сила наша немоћна. И тако, Теодора послуша лукави савет и изврши у тамној ноћи безакоње. Но са свитањем јутарње светлости, грану и у срцу њеном светлост милосрђа Божјег: јер она, познавши свој грех, стаде се кајати, бити се по лицу, чупати косу, стидети се себе, и мрзети себе. На тај начин је милосрђе Божије, које не жели смрти грешника, подстакло њу на брзо покајање и исправљење због њеног ранијег целомудрија. Јер Бог пушта понекад човека да падне, да би човек, када устане, показао још већи подвиг и исправљење, и још веће усрђе према Богу који опрашта грехе.

Патећи и плачући због учињеног греха, Теодора се стараше да макар мало утеши себе оваком мишљу: Не зна Бог мој грех. Но иако не зна, ипак ме је стид и пече ме. - Тражећи лека својој тузи, она оде у један женски манастир у посету игуманији с којом се познавала. Видећи њено тужно лице игуманија је упита: Што си така тужна, кћери моја? Да те није увредио муж? - Теодора одговори: Не, госпођо; но и сама не знам зашто ми срце тугује. - Желећи је утешити, игуманија јој стаде, као Духом Божјим побуђена, говорити о стварима корисним за душу и читајући јој божанствене књиге. А кад јој читаше једну поуку, она прочита из ње и ове еванђелске речи: Ништа није сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати. Јер што у мраку рекосте, чуђе се на виделу; и што на ухо шаптасте у одајама, проповедаће се на крововима (Лк. 12, 2-3).

Чувши ове еванђелске речи Теодора се удари у груди говорећи: Тешко мени кукавној! сад сам пропала, преварила сам се сматрајући да Бог неће сазнати мој грех. - И стаде се бити, плачући и ридајући. Тада игуманија разуме да је Теодора пала у грех и поче је насамо распитивати шта јој се то догодило. А Теодора, гушећи се у сузама, једва јој потанко исприча све, па паде на њене ноге вапијући: Смилуј се, госпођо, на мене пропалу, и научи ме шта да радим! Могу ли се спасти, или сам занавек пропала? Да ли да се надам на милост Божју, или да очајавам? - На то јој игуманија поче говорити: Ниси добро урадила што си послушала врага; ниси правилно мислила држећи да је могуће сакрити се од Бога, који испитује срца и утробе, зна издалека помисли људске, и оком Својим види оно што још није урађено; и никаква ноћ, никакво сакривено и тамно место не може сакрити грешника од Његовог свевидећег ока. Ниси добро урадила, кћери моја, јер си и Бога разгневила, и мужу верност ниси сачувала, и тело си своје оскрнавила, и души си својој наудила. Зашто ми то ниси казала онда када си била искушавана, да бих ти помогла и научила те како да се чуваш од замки вражјих? Али пошто ти се то већ десило, ти почни одсад да се поправљаш и припадни к милосрћу Божјем молећи се с покајањем, да ти опрости грех твој. Не очајавај, кћери моја: јер иако си учинила велики грех, ипак је милосрђе Божје веће, и нема греха који побеђује Божје човекољубље; само ти устани, и спашћеш се.

Говорећи јој ове и сличне речи, игуманија је уразуми, научи, и упути на пут покајања; уједно је и утеши причајући јој о милосрђу Божјем и о неисказаној доброти Његовој, са којом је Он готов примати оне који се кају и праштати онима који греше. А напомену јој и о еванђелској жени грешници, која сузама оми Христу ноге, и косом од главе своје отре, и доби од Бога опроштај грехова својих.

Саслушавши ове речи добре наставнице и сложивши их у срцу свом, Теодора рече: Верујем Богу моме, госпођо, да одсада нећу учинити такав грех, него ћу се и о већ учињеном, колико узмогнем, побринути.

Тако добивши неко олакшање срцу, Теодора се врати дому свом. Али пошто је савест изобличаваше, она се стиђаше да мужу свом погледа у лице, и размишљаше на који начин да умоли Бога: хтело јој се да ступи у женски манастир, али је знала да јој муж неће дозволити. Стога, да би се сакрила од свог мужа и од свих познаника, она смисли следећу ствар. Када јој муж неким послом оде од куће, она касно увече остриже косу своју, обуче се у мушко одело и, ослонивши се на Бога, кришом се тихо извуче из куће, па пође брзо, као птица која се отела из кавеза. Дошавши до неког пустињског манастира, званог Октодекат, удаљеног од града осамнаест потркалишта, она закуца на капију, и угледавши вратара рече: Оче, укажи ми ту љубав: иди, реци игуману да прими у манастир мене, човека грешна, јер хоћу да се кајем за зла дела своја, и тога ради дођох овде да омијем ваше свете ноге, и служићу вам дан и ноћ, у свему што ми наредите.

Вратар оде и извести игумана. А игуман рече: Треба испитати, да ли је дошао к нама упућен од Бога. Стога му немој до изјутра давати одговора нити га пустити у манастир. Ако не отиде, него стрпљиво остане пред манастирском капијом очекујући помиловање, онда ћемо по томе познати да је истински и с усрђем дошао к нама да служи Богу.

Вратар тако и уради, не обрати пажњу на молиоца, презирући га као слугу непотребног. А Теодора сеђаше пред капијом и плакаше. Наступи ноћ и зверови стадоше пролазити туда, јер та пустиња беше пуна звериња, но Теодора, благодаћу Божјом, остаде неповређена, наоружавши се крсним знаком и молитвом као штитом. У свануће вратар погледа кроз прозорче, и угледавши Теодору где седи крај капије рече: Шта ти ту чекаш, човече? Ми те примити нећемо, јер си нам непотребан. - А она одговори: Макар и умро овде крај капије, нећу отићи док се не смилујете на мене и не примите ме у манастир.

Тада вратар, видевши њено трпљење и смирење, отвори капију и уведе је к игуману. Игуман је упита откуда је, како се зове, и ради чега је дошла. Она му одговори: Ја сам, оче, из Александрије; име ми је Теодор; пун сам грехова и безакоња. Но дошавши к себи и познавши своја сагрешења зажелих да се кајем, и ево дошао сам к вашој светиши да ме примите у свој ред и спасете грешника који пропада. Оче, примите ме као што је Господ примио разбојника, цариника и блудног сина.

Тада јој игуман стаде указивати на манастирске трудове и подвиге, и рече: Чедо, ти нећеш бити у стању да то подносиш, јер видим да си млад и однегован у земаљским задовољствима. Манастир пак наш нема никаквих олакшица; чин наш захтева мучан живот, и борављење с нама захтева велико уздржање и пост; братија наша носе велике трудове у послушању, не остављајући и црквено правило: полуноћницу и јутрење, часове и вечерње, и много келијских молитава, и метанија и честих свуноћних стајања на молитви. А ти си навикао да штедиш своје тело, и немогуће ти је носити с нама тегобу иночког подвига.

Мада и видим да си усрдно дошао к нама, ипак се бојим да не промениш мишљење, јер многи често почињу добро дело с усрђем, али убрзо, суставши, напуштају добри почетак и постају велики лењивци. Стога ти саветујем да се вратиш у свет, и Бог ће устројити спасење твоје по Својој вољи.

Тада Теодор наде игуману пред ноге и са плачем рече: Не одбаци ме, оче, од свете обитељи ваше, не лиши ме ангелског саборављења с вама, не отеруј ме у свет из кога као из Египта побегох, и никада се више нећу вратити к њему. Нека те младост моја не смућује, јер светим молитвама вашим ја ћу се навикнути на свако уздржање; и уз помоћ Божију носићу све трудове, и све што ми наредите радићу усрдно и марљиво, само ме примите, јер желим да се кајем за грехе своје.

Дирнут оваквим молбама игуман прими Теодора и нареди да проходи сва послушања манастирска. И живљаше међу људима жена под видом и именом мушкарца, и нико не знађаше ту тајну сем Бога јединога. А ко може испричати многотрудно живљење њено? Братија гледаху труд њен у послушању, трпљење у уздржању, смирење у повињавању; а сакривене и тајне подвиге њене, свуноћне молитве, уздахе срца, сузе, коленопреклоњења, уздизање руку - то гледаше само једини Бог. Јер дан и ноћ она прибегаваше к милосрђу Његовом, као некада блудница, омивајући сузама ноге Господње. И покајање њено беше веће од учињеног греха: јер се она сва разапе на крсту умртвљења, смирењем баци себе под ноге свима, самоодречењем одсече сву вољу своју, и постаде анђео у телу. Тело њено, некада оскврнављено, а сада, очишћено подвизима покајања и обилним сузама, постаде светим храмом Божјим, обиталиштем Светога Духа.

Након осам година догоди се да у манастиру нестаде уља, и Теодора би послата са камилама у град Александрију да купи уље. Међутим муж њен, не знајући куда је отишла жена његова, и шта се догодило с њом, дуго је тражаше. И не нашавши је он туговаше дан и ноћ, и мољаше се усрдно Богу да му открије где се налази његова супруга. И једне ноћи он виде анђела који му рече: Не тугуј за својом женом, јер она служи Богу усред слугу Његових. А ако хоћеш да је видиш, иди изјутра и стани код цркве светога Петра, па ћеш је видети: јер ко прође поред цркве и поздрави те, то и јесте твоја жена.

Теодорин муж се обрадова због овог анђелског виђења које га обавести о његовој жени и да ће је видети, па рано изјутра похита к цркви светога Петра, и ставши тамо стаде гледати и десно и лево очекујући да види оно што је желео. И док он стајаше тако, гле, блажена Теодора наиђе са камилама, обучена у мушко монашко одело. Но муж је не позна: јер беше немогуће познати је, прво због мушке одеће, и друго што се беше променила у лицу, а некада је била веома лепа, али јој од поста и подвига монашких увену лепота њена. Међутим Теодора, издалека познавши мужа, заплака неприметно и рече: О, тешко мени грешној! јер се због греха противу мужа свог лиших милости Божје! - Пролазећи пак поред њега она му се поклони и рече: Добар дан, господине; - Исто тако и он се поклони њој говорећи: Буди здрав, оче! - И тако се разиђоше.

Постојавши малтене читав дан, Теодорин муж се врати кући тужан што не доби оно што је желео, и сматрајући анђелско виђење за обману. Код куће он се поново стаде молити са сузама, говорећи: Господе, види тугу моју, и услиши молитву моју, и откриј ми је ли моја жена жива или не, налази ли се на добром путу или на рђавом. - И наредне ноћи он понова види у виђењу анђела који му говори: Што плачеш, човече? Зар ти не виде жену своју јуче, као што ти рекох? - Он одговори: Не видех, господине мој. - А анђео рече: Не рекох ли ти да онај који пролазећи мимо поклони се теби и поздрави те, тај и јесте твоја жена.

Тада муж, разумевши да је видео жену своју али је није познао, благодараше Бога што му је жена жива и служи Богу, а и сам се надаше да се спасе молитвама њеним. Исто тако и блажена Теодора благодараше Бога што виде мужа и што је он не позна. По повратку пак у манастир она се усрдно труђаше на своме спасењу, постећи се најпре један дан, потом по два, онда по три и по четири дана; а понекад читаву седмицу није јела ништа, свесрдно се молећи за опроштење греха свога.

Близу тог манастира бејаше језеро, у коме живљаше звер крокодил, који често излажаше из језера и прождираше људе и стоку који туда пролажаху. Епарх Григорије, постављен од цара Зинона за управитеља Александрије, постави стражу на путу који је водио поред језера, да нико не би пролазио њиме. Игуман пак, желећи да позна благодат Божију што беше у Теодори, дозва је и рече: Брате Теодоре, треба ми вода из језера; узми крчаг, па иди и захвати воду из језера и донеси ми. Теодора, као добар послушник, узе крчаг и оде. Стража је пресрете и рече јој: Оче, не иди овамо по воду, јер ће те појести звер. - А она одговори: Отац мој игуман посла ме, и ја сам дужан извршити наређење. - И кад она дође на обалу језера, крокодил изађе, узе је на своја леђа и однесе на средину језера. Пошто она захвати воду, крокодил је поново однесе на обалу. Она се онда обрати зверу и закле га да од тога времена никоме не чини зла; - и тог тренутка звер се нађе мртав. Видевши такво чудо, стражари известише о њему игумана и епарха, те сви слављаху Бога. А братија се чуђаху како звер не учини никакво зло блаженој и хваљаху силу послушности.

Међутим неки од братије, подстрекавани ђаволом (јер нико није слободан од вражјих искушења), не вероваху томе и почеше ненавидети Теодору, говорећи: Ето, ми толико година проживесмо у манастиру па не чинимо чуда, а он јуче дође и већ чини чудеса. Не хоће ли да буде већи од нас? Не умртви ли он звера неком враџбином? - Како се на неколико километара од њиховог манастира налажаше други манастир, у дубокој пустињи, ови ненавидници написаше кришом од свог игумана писмо за тај манастир, па касно увече дођоше келији блажене Теодоре и рекоше јој: Брате Теодоре, игуман ти наређује да ово писмо брзо однесеш у тај манастир. - Теодора узе писмо и хитно крену ноћу у манастир. А ненавидници ово учинише зато, да би је зверови растргли на путу, јер тамо беше врло много зверова, те нико не могаше проћи тим путем ноћу. Ненавидници говораху међу собом: Да видимо овог "свеца", коме се звери покоравају, хоће ли се вратити читав? -

Када Теодора иђаше тим путем, њу срете огроман звер, поклони јој се, па се окрену назад и иђаше испред ње водећи је све до манастирских врата. Звер куцну на врата, вратар их отвори, и света Теодора са писмом оде к игуману. Но пошто вратар не затвори врата, звер уђе у манастир, па шчепавши вратара поче га кидати. Вратар стаде запомагати: Јаох! Јаох! помагајте! - На ово запомагање сви се пробудише. А света Теодора, сазнавши за ово, притече из келије игуманове ка брату, нападнутом од звера. И ухвативши звера за гушу она ослободи вратара, па рече зверу: Како си се усудио напасти на образ Божји и хтео си да га умртвиш? Зато умри ти сам. - И тог тренутка паде звер пред ногама свете Теодоре и издахну. Брата пак, изуједаног од звера, она помаза јелејем уз призивање имена Христова, осени ране његове светим крсним знаком, и сатвори га читава и здрава. Видећи ово чудо, сви се поклонише блаженој и прослављаху Бога који дивље звери покори слузи своме Теодору. И пошто би отпуштена из тог манастира, Теодора се врло рано врати у свој манастир, и дошавши никоме не каза где је била и шта је урадила.

Сутрадан дођоше монаси у манастир са неким приносом, испричаше игуману и свој братији шта се збило, и клањаху се игуману благодарећи што његов ученик Теодор избави њиховог вратара из чељусти звера и исцели га од рана, а самог звера умртви. Слушајући то, игуман и сви црнорисци веома се дивљаху. А када отпусти дошавшу братију, игуман сабра све иноке и питаше их: Ко је послао брата Теодора у онај манастир? - Они се сви одрицаху говорећи: Не знамо. - Игуман упита саму Теодору, говорећи: Ко те, брате, посла прошле ноћи у тај манастир? - А она, желећи да прикрије своје ненавиднике који је послаше, рече игуману: Прости ми, оче, задремах у келији и не знам ко дође наређујући ми твојим именом да брзо носим писмо оном игуману, и ја одох извршујући послушање. - Тада ненавидници, познавши благодат Божју у блаженој Теодори, стадоше се кајати за своју злобу, и припадајући к њој мољаху опроштај. А она, будући незлобива, ни најмање се не наљути на њих, нити икоме каза о њима, него напротив - себе ниподаштаваше као грешну и недостојну љубави братије.

Једном када Теодора обављаше своје послушање, јави јој се бес говорећи са гневом: Ти, погана прељубочинице, оставивши свога мужа, јеси ли дошла овамо да ратујеш против мене? Тако ми силе моје, ја ћу ти ископати јаму, да ћеш се ти одрећи не само монаштва него и Распетога, и побећи ћеш од места овог! И не мисли да ја нисам овде, јер те нећу оставити на миру док не заплетем у мрежу ноге твоје и не бацим те у јаму коју ти не очекујеш. - А Теодора, прекрстивши се, рече: Бог нека сатре силу твоју, ђаволе! - И бес постаде невидљив.

Након извесног времена блажена Теодора би поново послана са камилама у град Александрију да купи пшеницу за манастирске потребе. Шаљући је на пут, игуман јој рече: "Чедо, ако омркнеш на путу, онда сврати у манастир Енатски и тамо преноћи са камилама". - Јер "а том путу беше близу града манастир, звани Енат. Кренувши, Теодора стварно омркну на путу, и сагласно наређењу оца игумана она сврати у Енатски манастир, и поклонивши се игуману манастира она замоли за благослов да у манастиру њиховом одмори камиле до сванућа. Игуман јој даде место у гостопримилишту, где бејаше обор за камиле. У то време ту се налажаше девојка већ у годинама, кћи тога игумана, која беше дошла да се поклони оцу своме и да га посети. Видећи младог монаха (то јест блажену Теодору), та девојка, по дејству ђавола, запали се пожудом према њему и дође ноћу к Теодори која је спавала крај камила. И не знајући да је то жена, она је стаде бестидно нападати и приморавати на грех. Но Тедора рече: Иди од мене, сестро, јер нисам навикла на такву ствар; поред тога ја имам у себи злог духа, па се бојим да те он не убије. - Удаљивши се посрамљена, девојка нађе другог госта са којим учини грех и затрудне. А Теодора у свануће оде у град, и пошто обави своје послушање врати се у манастир и продужи подвиге на спасењу свом.

Након шест месеци примети се на оној девојци да је бременита, и укућани је стадоше бити и распитивати: Од кога си остала у другом стању? - А она, нахушкана од ђавола, окриви блажену Теодору говорећи: Октодекатски монах Теодор, путујући у град са камилама, преноћи у гостопримилишту, и те ноћи дође к мени, обљуби ме, и ја затруднех од њега. - Чувши то отац њен, игуман Енатски, посла своје иноке у манастир Октодекат са жалбом игуману, да је његов инок обешчастио девојку и она је остала у другом стању. Игуман позва Теодору и рече јој: Чујеш ли шта ови људи говоре о теби, да си обешчастио девојку и она је сада бременита. - Теодора одговори: Опрости ми, оче, Бог је сведок да ја то нисам учинио.

Игуман, знајући да је брат Теодор чист и свет у животу као анђео Божји, не поверова причању тих инока. А када та девојка роди сина, Енатски иноци дођоше у манастир Октодекатски, бацише дете усред манастира, ружећи тамошње монахе и говорећи: Отхраните ваш пород!

Тада игуман, угледавши дете, поверова да је стварно било тако као што су причали Енатски иноци, и веома се огорчи на невину и чисту душом и телом Теодору. Онда он сазва братију и позва Теодору, па јој рече: Кажи нам, бедниче, шта си то урадио? Навукао си срамоту на манастир наш и поругу на монашки чин наш! Бога се ниси побојао. Ми смо те сматрали као анђела, а ти си се показао као ђаво. Признај нам, дакле, своје безакоње. - Међутим блажена Теодора, чудећи се напасти, ћуташе, и ништа друго не говораше сем: Опростите ми, оци свети, грешан сам! - Погато се посаветоваше међу собом, иноци је истераше из манастира са стидом и батинама, давши јој у руке дете.

Да чудесна трпљења блажене! Она могаше једном речју доказати своју невиност, али, не желећи да обелодани своју тајну да је жена, она узе на себе туђи грех, као казну себи за свој ранији грех. Узевши дете она седе пред манастирска врата, ридајући као изгнани из раја Адам. И ту пред манастиром она начини малену колибу за дете; и просећи од пастира млека она храњаше дете у току седам година; сама пак трпљаше и глад и жеђ и голотињу и мраз и врућину, употребљавајући за пиће морску воду и хранећи се дивљим биљем.

Не подносећи овакво трпљење Теодорино, ђаво намисли да је саблазни на следећи начин: узе он изглед њеног мужа, и ушавши у колибу где она сеђаше са дететом рече јој: Овде ли живиш, госпођо моја? Толико година муку мучим тражећи те са сузама, а ти и не хајеш за мене, госпођо моја? Не знаш ли да тебе ради оставих оца и матер, а ти ме напусти? Ко те превари, те ти дође на ово место? Где је красота лица твога? Зашто си толико омршала? Ходи, мила моја, хајдмо кући нашој. Јер ако хоћеш, ти можеш чувати целомудрије и код куће; ја ти нећу сметати у томе. Сети се љубави моје, госпођо, и хајде са мном кући нашој. - Блажена не позна да је то ђаво, већ помисли да је то стварно њен муж, и рече му: Мени је немогуће вратити се к теби у свет, из кога побегох због греха мог; бојим се да не западнем у веће грехе. - И кад она подиже руку своју са крсним знаком на молитву, одмах ишчезе ђаво. Тада блажена позна да је то био ђаво и рече: Умало ме не превари, ђаволе.

Блажена се кајаше што је ступила у разговор с ђаволом, и од тога времена са још више ревности чуваше себе од ђавољих замки. А л и ђаво не преста војевати против Теодоре. Он с а бра мноштво бесова, који узеше на себе изглед разних зверова, па нападоше на њу вичући људским гласом: Растргнимо ову прељубочиницу! - А Теодора прекрстивши се рече: Оптекавши, опколише ме, али их именом Господњим разбих (Пс. 117, 11), и беси тог часа ишчезоше. - Потом ђаво, желећи је преластити среброљубљем, показа јој мноштво злата и људе који га збираху, но и то све ишчезе од крсног знака.

Затим ђаво узе на себе изглед кнеза; мноштво коњаника иђаху испред њега, и пролазећи поред колибе Теодорине они викаху: Кнез долази, кнез долази! - Онда коњаници рекоше Теодори: Поклони се кнезу! - Она одговори: Ја се Богу Јединоме клањам. - Тада је они извукоше из колибе и силом поведоше к начелнику таме (пошто Бог допусти њима да се дотакну светитељке, да би она била опробана "као злато у огњу" - Прем. Сол. 3, 6), и примораваху је да му се поклони. л и она не хте, говорећи: Ја се Господу Богу моме клањам, и Њему јединоме служим. - Онда је беси без милости тукоше, па отидоше оставивши је једва живу. А пастири, дошавши к Теодори, нађоше је где лежи као мртва, и држећи да је умрла, узеше је и однеше у њену колибу и тамо положише. Они известише о томе у манастиру, говорећи: Монах ваш Теодор умре; узмите тело његово и сахраните. - Игуман са братијом оде у колибу Теодорину, и приметивши да је душа њена још у њој рече: Оставите га, јер ће остати у животу. - И вратише се у манастир.

У поноћи пак Теодора дошавши к себи стаде плакати и: бити се у прса, говорећи: Тешко мени грешном! тешко мени беспомоћном! О, како ме кажњава Бог за грехе моје! - И подигавши руке к небу, она завапи громким гласом: Боже милосрдни, . избави ме из руке ђавола и прости ми грехе моје! - Пастири који у близини ноћиваху, чувши где се блажена Теодора, коју; они сматраху за мртву, моли, удивише се што оживе и хваљаху Бога.

После тога игуман нареди да се дете узме од Теодоре у манастир, чему се Теодора веома обрадова, јер се ослободи од труда и брига око гајења детета. Сама пак продужи лутати по пустињи. Тело јој поцрне од хладноће и жеге, очи јој потамнеше од горких суза, и она живљаше са зверовима, који јој се као овце покораваху и беху кротке. Но ђаво се још једном окоми на њу. Видевши је веома гладну, он јој се јави у облику војника који донесе на тањиру лепо јело и рече: Кнез који те је тукао, сада се каје због тога и послао ти је ово јело молећи да му опростиш и примиш ово од њега. - А Теодора, познавши ову саблазан ђаволску, прекрсти се и рече: Бог нека уништи и разори лукавство твоје, враже! Нећеш ме преварити, јер ми је Бог помоћник. - И од тога времена престаде је ђаво кушати.

По истеку седам година таког паћеничког живота Теодориног, монаси се сажалише и дођоше к игуману говорећи: Смилуј се, оче, на брата Теодора, јер он већ откаја грех свој; опрости му и прими га у манастир. - Игуман одговори: Стварно, браћо, прошле ноћи Бог ме обавести да је брату Теодору опроштен грех. Стога идите, потражите га и доведите овамо.

Пронашавши Теодору у пустињи, братија је доведоше у манастир; и игуман јој рече: Брате Теодоре, Бог ти је опростио грех који си учинио. Живи с нама у манастиру и подвизавај се; никуда не излази више из манастира, да те ђаво не би опет ринуо у искушење; а учи и сина свог да буде подражавалац твојих подвига. - И даде јој игуман келију, ослободивши је од свих манастирских послова, да би се она у миру молила Богу и одахнула после толиких трудова. И проживе Теодора у тој келији две године са тобожњим сином својим Теодором, учећи га књизи и страху Божјем, смирењу и послушности, и другим монашким врлинама.

Једне године настаде велика суша, од које пресушише бунари у манастиру, а пресахнуше и језера, и беше велика оскудица у води. Тада игуман рече некима од братије: Нико други неће умолити Бога да нам подари воду, једино ава Теодор, јер је пун велике благодати Божје. - И дозвавши к себи блажену Теодору игуман јој рече: Оче Теодоре, узми суд и захвати нам воде из бунара. - Међутим бунар беше сув, без иједне капи воде. - Благослови, оче! рече Теодора и оде на бунар. Спустивши суд у бунар, она га напуни чистом водом и донесе игуману који сеђаше са братијом. Видевши то, сви се дивљаху. Онда одоше на бунар у коме давно беше пресахла вода, и надвиривши се видеше да је пун воде, и прославише Бога. И та вода беше доста за све манастирске потребе док не паде киша и не напуни водом све пресахле водојаже. Блажена пак Теодора, будући смирена духом, говораше братији: Ово се догоди не због мене него због оца нашег игумана који, имајући чврсту веру у Бога, посла ме, и ја изврших што ми је наређено, уздајући се у молитве оца нашег.

И продужи Теодора живети у келији својој, молећи се Богу и васпитавајући свог тобожњег сина. Једне пак вечери она пред свима узе дечка, затвори се с њим у келији и стаде га поучавати. А игуман, подстакнут Духом, посла неке од братије да неприметно прислушну крај келије шта Теодор разговара са дететом својим. Теодора пак, узевши дете у крило и загрливши га љубљаше га говорећи: Сине мој мили! време моје дође, крај се мој приближи, и ја већ одлазим од тебе. А л и ти не плачи за мном и не говори себи: "сироче сам", јер Бога имаш за оца, који те благодаћу Својом штити; Њему ћу се и ја молити за тебе, ако обретем слободу пред Њим. Саслушај последње речи моје и запиши их у срцу свом: љуби Бога више него ма које створење, и више него себе самог, и прилепи се уз Њега свим срцем, не престајући славити Га и молити Му се устима и срцем, језиком и умом. Правила саборног никада не остављај, него са осталом братијом одлази у цркву: на Часове, први, трећи, шести и девети; на вечерње, полуноћницу и јутрење. Све молитве твоје нека буду са скрушеним срцем и сузама и уздисањем. Плачи пред Богом сваки дан, да би се удостојио вечне утехе. Буди послушан игуману и братији; одреци се воље своје; чувај незлобивост од сада па до краја живота свог; огради ћутањем уста своја; пази да не осудиш кога, нити да се подсмехнеш туђем греху; а видиш ли некога где греши, помоли се за њега једином безгрешном Богу да га исправи, а тебе да избави од грехопада и искушења вражијих. Не говори ништа празно, ни ружно, ни хулно: нека из уста твојих не изађе таква реч, за коју би имао дати одговор у дан Суда. Буди кротак и смирен срцем; све сматрај за оце и добротворе твоје, а себе рачунај као подножје свима. Чујеш ли да је ко од братије болестан, не лењи се да га посетиш и да му од срца послужиш; и свако одређено ти послушање извршуј без роптања. Сиромаштво и нестицање љуби као скупоцено благо. Опомињи се живљења мог, када с тобом лутах: шта стекох ја у колиби мојој пред оградом манастирском? да ли храну или одећу? да ли покућанство или неко благо? Ништа друго сем Бога. Јер шта је човеку потребније од Бога и божанске љубави Његове? Он је благо наше, Он - богатство, Он - храна и пиће, Он - одећа и покривало, Он - здравље наше и крепост, Он - весеље и радост, Он - нада и узданица наша. Потруди се да стекнеш Њега, сине мој! Јер ако стекнеш Бога Јединога, - то ће ти бити доста; и узвеселићеш се о Њему више него када би добио сав свет. Старај се чувати чистоту своју: као што си сада чист телом и душом, тако буди и до краја живота свог. Пази, чедо моје, да не ожалостиш Духа Божија који живи у теби, и да Га не одагнаш од себе сластољубљем и угађањем телу. Умртви уде своје; не дај покоја и одмора телу свом: као непослушног магарца смируј га глађу, жеђу, радом и батинама, док душу своју не изведеш пред Христа као чисту невесту. Чувај себе будно и од ђавољих замки, бди и стражи: јер ђаво не дрема, иштући да прогута сваког који служи Богу. Од овог врага нека те заштити помоћ Божја! Поред тога, чедо моје, чини помене и за мене, да обретем милост код праведног Судије, који ће судити не само грехе него и правице; к Њему ја сада одлазим.

Паметно дете рече на то: Оче мој, зар ти већ одлазиш остављајући ме сирочетом? Та шта ћу ја без тебе радити? Тешко мени јадноме? тешко мени сиротану што се лишавам тебе, добри оче мој! - А Теодора тешећи га рече: Ја ти већ рекох да себе не називаш сиротаном, јер ти имаш Бога који те чува и стара се о теби: Он ће ти бити отац и мати, учитељ и наставник, покровитељ и руководитељ ка спасењу.

После тога Теодора устаде и стаде се са плачем молити, говорећи: Боже, Ти знаш моје грехе и покајање! Ти знаш патње срца мога; ја не престајах плакати што разгњевих Тебе, Господе! Ти знаш труде моје, помоћу којих смиравах грешно тело своје, зато што се дрзнух учинити безакоње и огорчити благост Твоју. Ти знаш тугу душе моје; знаш да душа моја, откако постадох свесна греха свог, не престаде све време туговати и горко ридати што ожалостих милосрђе Твоје. Стога чуј сада јецање моје, услиши молитву моју, види срце моје које се топи као восак, испитај што је у мени, погледај сузе моје и смилуј се на бедну душу моју! Опрости безакоња моја, прости грехе моје, не помени зла дела моја: по милости Својој помени ме Ти, ради доброте Своје, Господе! (Пс. 24, 7). Прими покајање моје! прими молитву и ридање моје! а прими и душу моју!

Дуго се она мољаше тако, и не могаше се чути све што она у молитви говораше, - само се чујаше њен плач и ударање у прси. Плакаше са њом заједно и дечко, оплакујући своје сиротанство. Потом га она поново тешаше, па се опет мољаше. Напослетку она с радошћу рече: Благодарим Теби, свемилосрдном Творцу мом, што ме услиши и помилова, и избави душу моју од смрти и очи моје од суза.

Говорећи у радости душе и друге захвалне речи, Теодора умуче. Могаше се помислити да она у то време предаде свету душу своју у руке Господа свог, пошто се више не чујаше она већ само плакање детета. У том тренутку удари клепало за јутрење. Монаси који прислушкиваху одоше к игуману и све му испричаше. Саслушавши их, игуман им стаде са сузама говорити: Чеда моја, ја ноћас задремах и имадох виђење: дођоше два светлозарна човека и поведоше ме на висину небеску, откуда ми дође глас говорећи: "Ходи и види каква сам блага уготовио мојој невести Теодори". И угледах светлоносни рај, чију красоту и лепоту није могуће описати. Она два човека ме уведоше унутар раја, показаше ми дворац, и у њему златни одар, крај кога стајаше анђео чувајући га. Ја упитах људе што ме вођаху За кога је спремљен овај дворац и одар? - Они ми рекоше: Причекај мало, и видећеш славу Божију. - И мало после ја угледах чинове Анђела, Мученика и Преподобних, који иђаху ка дворцу певајући дивне песме, чију сладост је немогуће исказати; а усред њих видех прекрасну жену, у великој слави; они је доведоше у дворац и посадише на одар, појући преслатке песме. Ја се са страхом поклоних чесној жени тој. А анђео ме упита: Знаш ли ко је то? - Ја одговорих: Не знам, господине мој. - Он ми онда рече: То је монах твој Теодор; по природи својој он беше женско, а по спољашњости мушкарац. Поживевши кратко време у браку, Теодора остави свет Бога ради и труђаше се у вашем манастиру; и када би оклеветана да је девојка родила дете од ње, она не објави да је жена, већ као да је прави отац она прими дете и одгаји га. Отерана из вашег манастира она много пострада, хранећи се травом и пијући морску воду, трпећи мраз и жегу и голотињу, и подносећи многе напасти од демона. Због свега тога милосрдни Бог је толико узвелича: јер је заволе као невесту Своју. и учини је наследницом Царства Свога са свима светима. - Чувши ово ја стадох плакати што нисам знао ту тајну, већ сам поверовао лажи и увредио светитељку изгнавши је са срамом из манастира. И тако плачући ја се пробудих. Зато је сада, чеда моја, срце моје испуњено радошћу и жалошћу. Радујем се што се удостојих видети преславно виђење, какво око људско не виде, и чути преслатке звуке светих песама, какве ухо људско не чу; а тугујем и плачем што не знађасмо слушкињу Божију и невесту Његову возљубљену, која је живела међу нама, и ми смо је, не знајући, дуго време вређали.

После тога игуман сазва братију, па оде келији блажене Теодоре и куцну на врата говорећи: Оче Теодоре, благослови! - Али одговора не би, јер се Теодора већ беше преставила ка Господу. А дечко, плачући над њом, беше заспао, и једва га пробудише. Уставши он им отвори врата. Када братија уђоше, угледаше блажену Теодору где лежи на земљи, са рукама прекрштеним на грудима и са затвореним очима, а лице јој сијаше лепотом као лице анђела. Када стадоше припремати за погреб свето тело њено, игуман откри њене груди, сасушене од дугог поста, и сви познаше да је то била жена. И дивећи се они плакаху много. Игуман нареди братији да никоме не казују ову тајну, док не буду позвани они који оклеветаше преподобну да је обешчастила девојку. И посла игуман братију к Енатском игумаму, говорећи: Молимо твоју љубав, оче, дођи к нама са својом братијом, јер нам је данас велики празник, па хоћемо да га празнујеш с нама.

И дође игуман Енатски са својим монасима; и приведоше га к светоме телу блажене Теодоре, говорећи: Оче, муж твоје кћери умре. - И показавши му тело преподобне упиташе га: Није ли то Теодор? - Стварно, то је он, одговори игуман Енатски. - Онда упиташе монахе који беху дошли с њим, говорећи: Познајете ли га ви? - Они рекоше: Добро га познајемо; то је лажни монах Теодор, који оскврнави девојку; нека му Бог плати по делима његовим!

Тада Октодекатски игуман откри груди блажене Теодоре, и показавши женске дојке њене рече: Је ли то мушко тело? Да, оци, ми се преварисмо, мислећи да је то мушкарац, а уствари то је била жена; променивши име и изглед она као анђео живљаше усред нас грешника, који не знађасмо тајну ову, и многе напасти претрпе од нас. Међутим сада крај њен показа шта је била и шта јесте, јер је она праведна и света, и Христу Богу нашем мила: јер је ја видех где се весели у небеском дворцу у слави и светлости великој са чиновима анђела и са свима светима.

Тада се сви присутни запрепастише и удивише овој великој тајни; а они који је беху оклеветали због греха који она не учини, веома се постидеше, и сви плакаху много, говорећи: Тешко нама, што тако дуго вређасмо слушкињу Божију! - И припадајући к светим моштима њеним, са сузама говораху: Опрости нам, слушкињо Божја, што се у незнању огрешисмо о тебе!

После тога јави се анђео Божји игуману Октодекатском, говорећи: Узми коња и крени ка граду, и кога прво сретнеш, узми га и доведи овамо. - Игуман одмах крену, и угледавши човека који му иђаше у сусрет упита га: Куда идеш, човече? - Овај одговори: Чух да жена моја умре у неком манастиру, па идем да је потражим и видим. - Игуман, узевши са собом овог човека и посадивши га на коња, врати се у манастир и приведе га к светом телу преподобне. Угледавши Теодору муж њен стаде горко и неутешно ридати над моштима њеним.

Чувши за све ово, из околних манастира се слеже безбројно мноштво монаха са свећама и кадионицама, па опремивши свето тело преподобне Теодоре погребоше га чесно у манастиру, у коме се она добро подвизавала. И приредише велики празник у току много дана, славећи Христа Бога и величајући возљубљену невесту Његову - преподобну Теодору. А муж њен, после погреба њеног, измоли за себе ону келију, у којој је живела жена његова или, боље рећи, невеста Христова. И постригавши се за монаха, он се ту подвизаваше у посту, молитви и сузама, сећајући се подвига преподобне Теодоре. И после не много времена он добро сконча и пређе ка Господу. А дечак Теодор, кога преподобна имађаше место сина, наследи нарав, подвиге и васцело врлинско живљење тобожњег оца свог или, боље рећи, матере своје, преподобне Теодоре. Он достиже такво савршенство, да по смрти игумана би од свих инока изабран на игуманство; и би добар отац, настављајући чеда своја на пут спасења, којим и сам пође за преподобном Теодором, и настани се с њом у обитељима небеским.

Молитвама светих Твојих, Господе, не лиши и нас небесног Царства Свог. Амин.