Блажени Дијадох: Бог нам је одредио: да будемо кушани болестима и демонским помислима

Као што восак, који није загрејан и омекшан, не може добро да утисне печат стављен на њега, тако и човек, ако не буде искушан трудовима и немоћима, не може да смести печат врлине Божије. Зато Господ говори божанском Павлу: „Доста ти је благодат Моја, јер сила Моја савршава се у немоћи“ (2.Кор.12,9).

Сам Апостол тако се хвали, говорећи: „Ја ћу се радије хвалити својим немоћима, да би обитавала у мени сила Христова“ (тамо исто). Такође је и у Причама написано: „Кога љуби Господ, тога кажњава (и има благовољење према њему) и благоволи према њему као отац према сина своме“ (Приче 3:12). Апостол немоћима назива побуне непријатеља Крста, које (побуне) су се често дешавале и њему и свима светима, да се не би преузносили, како говори он, преобиљем откривења (2.Кор.12,7); него да би више пребивали, кроз смирење, у образу савршенства, преподобно чувајући божански дар кроз честа понижења.

А ми немоћима називамо лукаве помисли и телесне болести. Јер тада су тела светих, борећи се против греха, будући предавана смртоносним ранама и разним другим невољама, била много изнад страсти, које су кроз грех ушле у људску природу; а сада, кад Црква пребива у миру – тј. нема отвореног гоњења -, потребно је тело подвижника побожности искушавати честим болестима, а душу лукавим помислима, нарочито оне од њих, који имају јако и дејствено знање са свим осећањем и уверењем, да не би они пали у сујету са високоумљем, и да би могли, ради великог смирења, да сместе, као што сам рекао, у својим срцима печат божанске лепоте, по речи светог Пророка: „Да се утисне на нас светлост лица Твога, Господе“ (Пс.4,7).

Јер ваља са благодарењем трпети такву одлуку Господњу о нама; и тада ће се рачунати нама у друго мучеништво како болести, тако и борба са демонским помислима.

Јер враг, који је говорио у она времена устима безаконих владара (начелника) светим мученицима: одрекните се Христа и заволите славу овога века, - то исто он сам сада говори и рабима Божијим; враг, који је тада мучио тела праведника и крајње грдио часне учитеље кроз оне мучитеље, који су служили ђаволској мудрости, он исти и сада наводи разна страдања на исповеднике побожности са великим погрдама и понижењима, нарочито кад они, ради славе Господње са великом силом помажу људима угњетаваним страстима.

Стога ваља нама са свим усрђем и трпљењем градити у себи такво сведочанство савести пред лицем Божијим: „Трпељиво се надах на Господа, и Он ме чуо и услишио молитву моју“ (Пс.39,2).

Добротољубље, том 3, гл. 94.

Против јереси о невечности мука и Оригенове јереси о "свеспасењу"

Према Оригену, сви људи, без обзира на њихову религију и начин живота, на крају ће бити спасени... Ова идеја савршено одговара масонима и они је подржавају на сваки могући начин. То помаже да се идеја о уједињењу света уведе у свест маса. Стога, најновија „теологија“ покушава да представи Оригена не као јеретика, већ као учитеља Цркве.

Почев од првих векова, Црква Христова је иступала у одбрану Христовог учења од јереси еклисиолошке природе, које су тежиле да истину споје с лажју.

Тако је још у 1. веку египатски филозоф Ормус (46. п. н. е.) покушао да повеже неспојиво. Тврдио је да паганска и хришћанска веровања имају јединствену основу и да подједнако служе Творцу, и стога је проповедао учење које је, такорећи, било „надпаганско“ и „надхришћанско“ (видети: Vincent, Histoire de Tanciene image, p. 92 ff.). Ормус је учио да Бог има такву љубав према човеку да је она изнад сваке правде: шта год човек учинио, како год да греши, ипак ће бити оправдан и све ће му бити опроштено, односно биће „враћен“ својој првобитној природи Адама, и стога је неопходно спојити веровања у једно филозофско учење, способно само да подстакне људе да задовоље „духовне“ потребе.

Због такве „попустљивости“, оснивач ормузијске јереси постао је поштован у многим отворено сатанистичким култовима, будући да је сатанизам у основи изграђен на безграничном кршењу Божјих заповести.

Крајем 17. века, Ормус је проглашен оснивачем религиозно-мистичког друштва Розенкројцера, које је формирано у Немачкој. Розенкројцери су отворено показивали своје поштовање према Библији и чак су се заклели на верност над њом. Истовремено, они су у реч „грех“ унели нови концепт. За розенкројцера, грех је био одступање од правила масонске ложе, а све што је чинио за своје задовољство, био то содомски грех са његовим изопачењима, крађом или обманом - све то није био грех.

Чувени Ориген је постао наследник Ормусове јереси у 4. веку. Покушао је да споји учење о реинкарнацији (о пресељењу душа - поновљеним инкарнацијама душа након смрти) са хришћанским учењем о души. Желећи да помири источне окултне концепте који су били широко распрострањени у његово време са јудео-хришћанском психологијом, Ориген је учио о преегзистенцији душа. Тврдио је да душе, пре рођења људи, бораве на месту одређеном за њих, као у некој врсти складишта.

Прећуткујући фундаменталну разлику између паганских идеја о вишеструким оваплоћењима душе и истинског православног учења о рођењу душе у тренутку зачећа, Ориген је, попут филозофа Ормуса, настојао да докаже да је учење хришћанства наводно идентично паганском учењу. Али ако је Ормус био египатски филозоф, а Црква је његове ставове сматрала паганским баснама, онда су Свети Оци показали оправдану строгост према Оригену, који је написао многе коментаре Светог писма. Анатемисан је као јеретик на Петом и Шестом васељенском сабору.

Међу безбожним Оригеновим учењима, која наводе Цркву на уједињење са незнабошцима и инославнима, посебно се истиче учење о „свеспасењу“ и концепт апокатастазе. Према Оригену, сви људи, без обзира на њихову религију и начин живота, на крају ће бити спасени, а Оригенов став о ђаволу – ђаво се може спасити јер „није тако лош дух“ – апсолутно је супротан учењу Цркве. Ова идеја савршено одговара масонима и они је подржавају на сваки могући начин. То помаже да се идеја о уједињењу света уведе у свест маса. Стога, најновија „теологија“ покушава да представи Оригена не као јеретика, већ као учитеља Цркве.

Отуда упорна мишљења међу слободоумним теолозима да су нека Оригенова дела наводно анатемисана, а не сам писац. Међутим, довољно је завирити у књигу правила да бисмо се уверили у осуду самог Оригена од стране Светих Отаца.

Тако се у првом правилу Шестог Васељенског сабора каже: „Они саборно предадоше анатеми и одвргоше Теодора Мопсуетског, учитеља Несторијева, и Оригена, и Дидима, и Евагрија, који изнова јелинске басне изнеше, и у својим сањаријама и маштама ума изнесоше на показ некакво прелажење и превраћивање тела и душа, и нечастиво и несмислено устајаше противу васкрсења мртвих; исто тако и оно, што је написао Теодорит противу праве вере и противу дванаест глава блаженога Кирила, и такозвану посланицу Иве.“

Поред Оригена, сличних јеретичких ставова имали су и Дидим Слепи, Евагрије Понтијски, Диодор из Тарса и Теодор из Мопсуестије, Несторијев учитељ. Потоњи је анатемисан на Трећем васељенском сабору (431). Такође је покушао да убеди Цркву да се уједини са јеретицима Мијарима. Оправдајући свој јеретички изум, Несторије је написао: „Умешао сам се у ово [ствар] из апсолутне нужности, када је Света Црква била подељена, и једни су говорили да Марију треба назвати мајком људи, а други да је треба назвати Богородицом. Да не бих сагрешио у једном од њих двоје, то јест, да не бих спојио бесмртно (са смртним), или, везујући једну страну за себе, да не бих изгубио другу, помислио сам да је назовем Христородицом“ (Eusebius Scr. Eccl. et Theol.// Historia ecclesiastica. B. 7. Ch. 34.).

Међутим, догмат о Цркви сведочи да се Христова Невеста не може раздвојити, јер је Она верна свом Љубљеном до краја времена, а покушај успостављања мира са јеретицима завршио се вечном пропашћу за Несторија, патријарха цариградског.

Такве, на први поглед добре тежње да се живи у миру са јеретицима, увек су водиле само до разорних последица, због чега свети апостол Павле упозорава: Јеретика, после прве и друге опомене, одбацуј (Тит 3, 10).

Крајем 19. века, јеретички концепт апокатастазе појавио се са обновљеном снагом у делима наставника Санктпетербуршке духовне академије. Проф. Несмелов покушава активно да докаже да је учење о „обнови“ заборављени део учења Цркве и да су Свети Оци, посебно Свети Григорије Ниски, били прооведници апокатастазе. „Процеђујући комарца“ у потрази за доказима у корист Оригенове јереси, Несмелов није приметио ни саборске дефиниције нити чињеницу да је Свети Герман Цариградски проучавао дела Светог Григорија Ниског и открио да су одломке о „востановљењу“ јеретици приписали светитељу.

Настављач Несмеловљевих идеја био је проповедник софијанске јереси, париски "протојереј" С. Булгаков. Његове ставове делили су и други теолози такозване Париске школе. Идеје апокатастазе су се чак нашле и у „Православном катихизису“ „Бог живи“, који су објавили чланови Париског православног братства 1979. године, чији је циљ био да уједини православље и католичанство. Овај катихизис је привукао велико интересовање католика, а 1990. године је преведен на руски језик.

Обновљеници су посебно активни у области проповедања. "Протојереј" Александар Мењ, поштован у обновљенској заједници као свештеник. Георгиј Кочетков се такође придржавао оригенијанске јереси. „У ствари, 'вечност' мучења није баш вечност. И зато, када овај свет прође, онда... вечна мука ће престати“, каже Кочетковљев катихизис. Екуменисти радо прихватају ову опцију; а сада настављају да ненаметљиво проповедају апокатастазу енглески "епископ" Калист (Вер) и "митрополит" Иларион (Алфејев).

Писмо Светог Атанасија епископа Александријског његовој пастви

 

„Нека вас Бог утеши! ... Шта вас жалости... јесте чињеница да су други освајали цркве насиљем, док сте ви ово време у изгнанству.  Чињеница је да они имају храмове, али ви имате Апостоску веру.  Они могу окупирати цркве, али они нису у правој вери.  Ви останите ван храмова, али у вама обитава вера.  Да размотримо:  шта је битније, храм или вера?

 Очигледно, истинита вера.  Ко је изгубио, а ко је победио у борби – онај који чува цркве, или онај који чува веру?

Да, храмови су добри уколико се у њима проповеда апостолска вера.

Они су свети уколико све што се дешава у њима је свето.

Ви сте они који сте срећни – ви који остајете у Цркви по вашој вери, који чврсто држите основе вере по апостолском предању.

Чак и ако је гнусна завист покушавала да продрма ваше темеље вере, није успела.

Они су ти који су се одвојили у садашњој кризи. 

Нико неће никад превладати вашу веру, љубљена браћо. 

И ми верујемо да ће нам Бог вратити наше цркве једног дана.

Тако да уколико они што више насилније покушавају до окупирају наше храмове, утолико се они удаљавају од Цркве.

Они тврде да они представљају Цркву, али у реалности, они су ти који сами себе истерују из Ње и иду у заблуду. 

Чак и ако је број Католика (Православних)  умањен у прегршт људи, они су ти који су Истинска Црква Исуса Христа.“

Беседа Светог Амфилохија Иконијског о покајању

Радујте се у Господу; и опет кажем: радујте се! Кроткост ваша да буде позната свим људима (Флб.4:4).

Зашто ви, синови истине, присутни овде у Светој и Свеопштој Цркви (тј. Саборној, Православној Цркви), не престајете да тугујете?

Знам, знам да завидљиви ђаво ковитла ваше срце нечистим и скверним помислима и помрачује разумно око душе. Једнима убаца безбожне хуле и свакакве ужасне и ружне мисли. У друге усађује јереси, мрачна осећања и, злобни ђаво, изврће за њих тајне вере. Ове приклања ка сујети (празној слави), а оне наоружава против светих икона, називајући их бескорисним и непотребним. Друге подстиче на прељубу и сладострашће и свакакве гнусне пороке; посебно у Цркви, у време молитве, рањава срца људи слабе воље, који немају снаге да се боре против ђавола. А неке доводи до тога, да не верују у бесмртну и животворну Евхаристију и да се растржу од недоумице објашњавајући им, да је то обичан хлеб и обично вино и ништа више.

Све те преступне мисли тако марљиво сеје тај тамни демон за то, да би некако вргнуо људска срца у неподношљиву тугу и жалост, и од туге да би довео до хладноће и нерада, и од нерада да би довео до очајања. Али молим вас, света паство Великог Пастира Исуса Христа, не занимајте се много предлозима, који потичу од демона, и не обраћајте њих у предмет вашег размишљања. Само да не буде остварено на делу оно замишљено. Само да не буде спроведено у дело оно посејано у вашој души, и семе непријатеља одмах ће бити погажено.

Али ако ти и прихватиш његово семе, то јест, зле помисли, умртви их вежбањем у Слову Божанском (упражњавањем у Речи Божанској), духовном будношћу, страхом од смрти и трепетним спомињањем Суда; - и он ђаво ће пожњети плеву и прах.

Јер све то зло, које ти помишљаш сваког дана и часа – знај и памти – сеје у теби сатана по свом древном обичају, лукаво настојећи да тајно превари твоје осећање и после да те вргне у пропаст.

Али можда ћеш ти питати: – Ако је ђаво већ успео да посеје у мени све такве страсти, онда шта ћу чинити ја, обремењени и оптерећени толиким мноштвом безакоња?

- Кај се, брате, труди се у духовним подвизима, и опет ћеш бити враћен у своје пређашње стање.

Али рећи ћеш: - Сумњам да ћу бити примљен у покајање, јер сам оскрнавио свето Крштење и оцрнио боготкану одећу.

- Знам да си оскрнављен, љубљени! Али покај се, и ја те чврсто уверавам да ћеш ти бити прихваћен у покајању. Ми ћемо тебе помирити са Богом, не бој се. Имаћеш спасење, имаћеш покајање. Само се одрекни од своје грешне работе. Кроз нас Син Божији отвара рај. Само се покај. Само се обрати. Иако смо ми, предстојници (свештеници), и сами грешници, али Христос Бог наш је са највећим благовољењем уручио кључ од раја у руке нас смирених свештеника (Мт.18,18). Зато се покај са надом и добићеш опроштај од Тога, Ко има власт на земљи да опрашта грехе.

- А шта је покајање? – питаћеш. - Ја немам јасну представу о њему, јер се никад нисам вежбао у њему. Ако хоћеш, ја ћу ти објаснити у чему се оно састоји? Не једи неумерено слично бесловесним животињама; не опијај се свакодневно; заволи пост, сузе, прилепи се јаче ка молитви, чешће буди у Цркви и наћи ћеш мир души твојој. Не слушај оне, који говоре: „Каква је корист молити се цели дан?“ Тако говори и учи неке ђаво, како би сасвим ослабио дух молитвеника. Јер род страсти и демона не изгони се ничим другим, осим молитвом и истинским постом.

Зато, пожури у Цркву, пожури на исповест; падни у наручје Божије, јер врата Божија представљају наручје Бога и Оца. Таква је Црква. Она никога не одбацује, него све прихвата, све смешта у наручје Своје, све теши, све љуби, све грли, јер за Њу је драгоцена корист свакога.

Видиш ли славу покајања? Чудно је дејство његово. Зато ћемо се и ми, што пре може, заузети њиме: пошто нема ништа равно, ништа слично, ништа брже за исцељење душевних рана. Почнимо покајање док смо живи. Јер нам је оно дато само у овом животу, док носимо ово смртно тело. А немарност у овом свету произвешће у дан суда ужасну тугуи невољу код оних, који дремају у њој (у немарности за покајање).

Зато вас молим: потрудимо се у духовним подвизима, поробимо и тело трудовима и подвизима духа, да би са много усрдности и напора сакупили себи за пут оно што је добро и корисно, и прешли у бесконачни живот у Христу Исусу Господу нашем. Слава Њему и држава, сада и увек и у векове векова! Амин.

Нова превара Србо-паписта или злоупотреба руке Светог Саве

 

"А све Саво на кољена клечи, блиједо му лице од ужаса..."

Већ је постало уобичајено да Србо-паписти, како би привукли што више народа, на своје процесије у БГ-у доносе неке мошти. Тако су ове године, за Спасовдан, донели руку Светог Саве.

Која рука?

По предању, једино што је остало од тела Светог Саве после његовог спаљивања на Врачару 1594. године јесте његова лева шака. И то без малог прста, који се чува у Бугарској.

Међутим, на крају литије, у Храму Светог Саве, Првослав Перић је рекао:

„Јуче смо, браћо и сестре, дочекали свету десницу његову, чудом Божјим сачувану од врачарске ломаче, у његовом и нашем престоном Београду“.

Рука ношена у спасовданској процесији - као што видимо лева.

"То је лапсус" -  свакако ће рећи каобајаги ревнитељи (тзв. "ревнитељи изнутра" - примеба уредништва блога "наша вера православна"), који за сваку Перићеву јерес и непочинство имају тај или слични изговор, како би правдали своје општење са Србо-унијатима, као што је било прошле године када је Перић бацио анатему на православно исповедање вере.

Иначе, поменута беседа већ три дана стоји на званичном сајту БГ патријаршије. Да је реч о лапсусу, зар не би исправили?

Зашто је Перић рекао да је десна рука?

Зато што само десна рука благосиља, па - као бајаги - десна рука Светог Саве благосиља Перићеву унијатску процесију:

 "Рука Светог Саве постаје за нас благослов и благодатна нит, мост који повезује небо и земљу и рука која нас води и која нас благосиља" - рекао је.

Зашто кажемо унијатску процесију? Зато што је - раме уз раме -  са Перићем ишао и колач окретао кардинал Ладислав Немет, па то, стога, више није литија, већ унијатска процесија:

Водитељка папистичке ТВ "Храм", у директном преносу  процесије, радосно узвикује: "Ево и кардинала уз патријарха", а коментатор, извесни ђакон, "морамо приметити да је ово историјски тренутак, да неки кардинал учествује у спасовданској литији"

Перић је још рекао да "рука Светог Саве видљиви благослов", његовом унијатском скупу.

Када би то заиста било тако, да православне светиње бивају благослов јеретицима, онда би то значило да су и мошти Светог Николе, на пример, благослов латинима и њиховој јереси јер се налазе у њиховом храму, што само тешка прелест може да конструише.

Сценографија комплетна - фалио је само холограмски "свети сава"

Како би обмана народа била комплетна, српски унијати су на своју процесију донели и жезал Светог Саве из Историјског музеја.

Порука је недвосмислена: Перић и Немет, као два "плућна крила", ходају у процесији скупа са Светим Савом, који благосиља и води (жезал - симбол власти Светога Духа која архијерејима помаже у напасању и вођењу пастве на путу спасења) ову нову унију. 

"Наш патријарх"

После свих јереси које исповеда и непочинстава које је учинио, Првослава Перића "наш патријарх" могу да зову само  својевољни слепци, кукавице, користиљупци (који чувају неки свој положај - на трону, парохији, манастиру, радном месту...) издајници своје вере и они који "не знају писма нити силе Божије“ (ср.Мт.22,29) а граде се "учитељима Израиљевим"... (ср. Јн.3,10). Извор: "Борба за веру" Коментар уредништва блога "наша вера православна": Чињенично стање је да су све помесне цркве тзв. светског псеудоправославља у расколу и јереси скоро читав век, а да су де факто и де јуре у унији са јеретичком римокатоличком црквом од 1965. године, тако да ни само присуство римокатоличког бискупа на Спасовданској литији "Србо-паписта" (како их назваше ревнитељи изнутра са сајта "Борба за веру") Занимљиво је и то да аутори овог текста упорно избегавају да за такве употребе прави епитет и право тумачење чињеничног стања у СВИМ помесним црквама светског псеудоправославља, па самим тим и у Београдској Патријаршији - расколници и јеретици! То је једини прави епитет, који приличи таквима и који их савршено описује,а који и свима који су са њима у молитвеном општењу у протеклих скоро читав век јасно ставља до знања да од тих јеретика треба да беже главом без обзира, као и од молитвеног општења са њима. Што се тиче доношења моштију Светог Саве на Спасовданску литију, тзв. "Србо-паписти" су мислили да ће тим чином да привуку народ на литију, али им, слава Богу, то није успело. Свети Сава је велики светитељ и целог свог живота је ревновао за веру православну и најоштрије разобличавао разне јеретике и расколнике. Довољно је прочитати његову Жичку беседу о правој вери и свакоме ко има бар трунчицу љубави и ревности за веру православну ће све бити кристално јасно, уосталом и то шта је вера православна, да то није лжвера коју исповедају јеретици и расколници у светском псеудоправослављу, укључујући и те тзв. "Србо-паписте" у Београдској Патријаршији. Искрено се надамо да ће народ коначно да схвати са каквим лукавим вуковима у овчијој кожи има посла и да ће прекинути молитвено општење са њима и да ће се присајединити Цркви, јер ван Цркве нема спасења,по учењу Светих Отаца, који нам то учење нису предали "по својој мудрости", него благодаћу Духа Светога, кога нема у јеретичким и расколничким заједницама. Све ово чему смо сведоци је тужно и жалосно, али што пре свако од нас сваки да такви нису достојни ни да их називамо духовним чином, будући да га немају, ни да од њих узимамо благослове (јер благослов јеретика је проклетство!), кад се коначно духовно пробудимо, тада ће и овом народу коначно да сване, а даће драги Бог, што нам је искрена жеља, да и појединци који се налазе у тој јеретичко - расколничкој заједници званој светско псеудоправославље схвате да је та њихова "борба изнутра" бесплодна и душепогубна, не само за њих, него и за све оне који им слепо верују и који их у тој "борби" прате и да ће се и сами присајединити Цркви. Амин, Боже дај! Жичка беседа Светог Саве о правој вери Јединство ,,цркава" се догодило

владика Николај Велимировић: Страх Господњи

Повод за ово писање дао ми је један проповедник речи Божије, који је саставио једну целу књигу својих беседа. У тој књизи он говори само о љубави према Богу и ближњем а никако не спомиње страх Господњи. Дошао је к мени и питао ме да ли сам читао његову књигу и како ми се свиђа.

Читао сам, рекох, и нашао сам да је врло красно сачињена.

Па, би ли је хтели препоручити у вашој епархији?

А, то никако.

Он се зачуди и упита, зашто књигу не бих препоручио, кад налазим да је красно сачињена.

Зато, одговорих, што је Ваша књига за оне који су савршени, а ја имам грешан народ.

Како то? Како за савршене?

Ето тако. Ви проповедате љубав, и то је добро. Али је љубав плод на дрвету живота, док је корен тога дрвета страх, - страх са вером. Те ја мислим, опростите, да је Ваша проповед без корена.

Какав страх? - негодоваше мој сабеседник. Зар не каже свети апостол Јован: У љубави нема страха?

Каже, заиста тако каже онај савршени Јован који је на Тајној Вечери наслонио био главу на прси Онога који је сав љубав. Али читајте даље шта тај Јован говори: ...него савршена љубав изгони страх напоље (1. Јов. 4, 18) зато и велим: Ваша је књига за савршене, а не за грешне.

 

Начало премудрости

Шта је почетак мудрости? Начало премудрости -страх Господњи. То су казала два богонадахнута цара, отац и син, Давид и Соломон (Пос. 111,10; Приче 1,17). Какав је то страх?, да ли на смрт или на живот? Не на смрт, него на живот. Страх је Господњи на живот, објашњава Премудри (Приче 19,23), па још додаје: у кога је он (тај страх), борави сит и не походи га зло. Дакле, страх животворни који чисти човека од трулежног зла изнутра и одбија рушилачко зло споља. Очигледно, ко нема страха Господњега, нема бране против два зла. Још говори исти мудрац: У страху је Господњем јако поуздање(14, 26), што свакако значи, да ко има страх од Бога тај има и наду од Бога. И још каже: Страх је Господњи извор живота (14, 27). Извор је у тами и скривен, но кад изађе из таме, река тече и блиста се на сунцу. Извор и река - није ли то слика страха и љубави? Но, како ће се јавити река, ако нема извора? И најзад, да наведемо још једну његову изреку: Срећан је човек који се вазда боји Господа (28,14). У постојаном страху од Господа, човек се осећа срећним. Овоме не треба тумачења. Треба се само обазрети по људима и видети и сравнити човека без страха Божјега, и човека са страхом Божјим. Код првога је незадовољство и смућеност, код другога је спокојство и постојаност.

А ово су Давидове речи о страху Господњем: Придите, чада, послушајте мене, страху Господњу научићу вас (Пс. 34,11). Децу призива. Но, деца су и детиње памети, и сви они, ма колико стари, који нису почели своје васпитање са почетком, т.ј. са страхом Господњим. Но, тај исти Давид, који се толико Бога бојао и који је страх Господњи проповедао, вели још, да се ван Бога никога не боји. Ударајући у харфу он овако пева; псалам 27:

 Господ је видјело и спасење моје, кога да се бојим? Господ је кријепост живота мојега, кога да се страшим?Ако навале на ме злотвори, спотаћи ће се и пашће; Ако против мене војска стане, неће се уплашити срце моје. Ако се на мене рат дигне ја се ни онда нећу убојати.

 Све ово одговара оној народној пословици: Ко се Бога боји, тај се никога другог не боји!

Као антитеза овоме, стоји написано, да они који се Бога не боје, боје се свакога и свачега. Велики пророк Исаија виче неверноме роду: Страхота и јама и замка пред тобом је, становниче земаљски (Иса. 24, 17). Страх од свега и свакога, јесте казна Божја над онима који изгубе страх од Бога. Овако говори Господ преко пророка Мојсија: Ако ме не узаслушате и не творите моје заповијести, - пустићу на вас страх. Па мало даље опет понавља: Метнућу страх у срца ваша, те ће вас гонити лист кад шушне; и бјежаћете као испред мача (бјежећи у страху) а нико вас неће тјерати (3. Мојс. 26). Тако се и догодило са неверним Јеврејима. Тако је бивало и са свима безбожницима, који немају страха Господњега.

Не следује ли из овога да има две врсте страха, један за живот а други за смрт? Страх Господњи је на живот а страх од свега и свакога осим Бога на смрт.

 

Завет страха и Завет љубави

Пророци и мудраци Старога Завета говоре много о страху Господњем. Мојсеј саопштава народу Израиљеву заповест Господњу: Нека се науче да ме се боје док су живи на земљи (5, Мојсеј 4,10). Опет, на другом месту понавља Бог заповест о страху од Њега: Нека се опомињу страшнога и славнога имена Господа Бога својега (Мојс. 28,58). А, кроз Малахију пита гневни Творац неверни народ: Ако сам ја Господ, где је мој страх (Малах 1, 6). Давид, пак, у том смислу саветује: Служите Господу са страхом и радујте се Њему са трепетом (Пс. 2,11). И још има пуно речи, савета и заповести о спасоносном страху Господњем. Управо, цео Стари Завет дише тим страхом. Тако да се он може назвати Завет страха. Љубав се једва спомиње на неколико места у целој огромној Књизи и то као узгредно. Страх је главни и основни тон те Књиге. Као што мајка руководи и васпитава дете првих неколико година само страхом, тако је и Господ Бог страхом руководио и васпитавао народ Израиљев.                 

Потом је дошао Завет љубави, Нови Завет. Бог је љубав - то је евангелије, то је радосна вест Новога Завета. Љубављу Божанском дише сав Нови Завет. Љубављу дише; љубав је атмосфера његова, круна свега, врх савршенства. И то, не љубав само као препород и наука него као Тело и Крв Божја, као оваплоћени Бог у лицу Господа Исуса Христа. Но, како је то познато свима хришћанима, ми се нећемо упуштати у опширно излагање тога. За нас је овде главно питање: да ли је Новим Заветом одбачен страх Господњи као услов спасења и као етичка нужност за хришћанина? Другим речима: да ли је страх од Бога изгубио вредност у вези са љубављу према Богу?

Нипошто не смемо то тврдити. Не говори ли сам Спаситељ, не говори ли прекорно о неком злом судији-који се Бога не бојаше и људи не стиђаше. Свакако су, апостоли добро разумели љубав Божју кроз Христа, па ипак у својим поукама опомињу верне на страх. Тако Павле говори Филипљанима: Љубазни моји, изграђујте спасење своје са страхом и дрхтањем. Говорећи о онима који погазише закон Божји, он наводи речи Псалмисте па каже: Нема страха Божијега пред очима њиховијем (Римљ. 3, 18). И апостол Петар препоручује хришћанима страх Господњи, говорећи: Проводите вријеме свога живљења са страхом. И опет: Поштујте свакога, браћу љубите, Бога се бојте, цара поштујте (1. Пет. 1 и 2).

На линији светих Апостола стоје и Свети Оци Цркве. Не зна се који од њих јаче истиче страх Господњи као услов без кога нема спасења. Не зна се који од њих више трепти у страху од Бога, да ли мали Јефрем Сирин или Исак Сирин, да ли Нил Синајски или Марко Подвижник, да ли Оци палестински или Оци атонски. У својим Литургијама, и Златоуст и Василије дали, су јаког израза страху пред Богом, у присуству Кога херувими и серафими испуњени страхом закривају крилима лица своја. И, зар свештеник на крају Литургије, не позива верне на причешће речима: Со страхом Божјим и вјероју приступите? Грци додају: и љубовију. Страх и љубав, дакле, не искључују се и не потиру се, него се органски допуњују.

Није могуће да је друкчије мислио и св. Јован Јеванђелиста. Није могуће да је он негирао страх Господњи, кад је рекао: У љубави нема страха. Треба правилно разумети ове речи, па неће бити спотицања. Треба разумети, да онај ко има љубав према Богу, нема страха ни од кога и ни од чега. Исто као што смо рекли и за страх, и као што народ каже: Ко се Бога боји, тај се никога другог не боји. Љубав, дакле, не потире страх Господњи него страх од демона и од људи. Нови закон не потире Закон и Пророке. Завет љубави узраста на Завету страха. Зато су му плодови обилни и свети.

 

Размажена деца

Љубав и очинство, без страха, води децу размажености. А чему води размаженост, то знамо из посведневних примера које нам пружају деца и родитељи на земљи. Размаженост води децу распусности, самовољи и сваком неваљалству; најзад води отпаду деце од родитеља. Зло за децу; горчина за родитеље.

Такав призор ми видимо у наше време у односу људи и Бога код неких јеретичких народа на Западу. Свештеници и проповедници у тим народима престали су одавно да говоре о страху Господњем.

Јеретички богослови отишли су чак тако далеко, да говоре и пишу отворено, да је страх Господњи несагласан са Хришћанством. Да хришћанин, дакле, не сме имати никаква страха од Бога! Они највише говоре о љубави без страха и о Богу као Оцу, али не и као Судији. То је довело многе западне народе до кобних последица. Јер духовна љубав, о којој се говори у Јеванђељу, ако се не штити и не брани мразом страха Господњега, брзо пада и прелази у телесну страст, а ова опет у трулеж разврата. А до које је мере разврат - назват љубављу - завладао у тим јеретичким народима, тешко је описати. Кад би се свети Павле поново јавио на Западу, зачудио би се, како се морал незнабожачког Коринта распростро по њиви Господњој, и како је много данас Коринта у свету? Зачудио би се, и заплакао би апостол Божји, кад би видео, како се разврат под именом - љубави, шири, организовано и легализовано, кроз песму и причу, кроз књиге и слике, кроз позоришне преставе и романе, и кроз све могуће - у његово време непознате - начине и путеве. Заиста разврат, узвикнуо би Павле опет, - какав се и код незнабожаца не чује.

Још је размаженост код тих јеретика појачана проповеђу о Богу као Оцу, али не као Судији. Отац, Отац, говоре, а не кажу: Судија! То је довело до дрскости и распусности "деце" пред Оцем. Најзад, и до одрицања Оца. До атеизма! До атеизма у таквој мери и у таквом броју, као никад и нигде ни у једном народу нити и у једној цивилизацији света. Нажалост, оба та зла, разврат и атеизам, почели су се увлачити и у Исток, како у православни тако и у муслимански Исток. Но, то се увлачи пропагандом и натиском Запада. Јер не може се рећи за тумаче Корана да су они одбацили страх од Бога, пошто Коран никако и не говори о љубави и о Очинству Божјем, него само и искључиво о страху од Бога. Не може се рећи ни за свештенике православне да су они избацили страх Господњи из својих беседа и проповеди. Али, јављају се изузеци, слично оном нашем пријатељу ког споменусмо у почетку. То су они проповедници речи Божије који, немајући сами страха Господњега, не уче народ страху. Такво зло надахнуће они нису могли применити ни из Светог Писма нити из душе нашег православног народа. Примили су га од западних јеретика, од погрешних тумача Писма. Зато говоре о љубави без страха, и о Богу само као Оцу а не и као страшном Судији. Слепи код очију, они не виде оно што народ види сваки дан и сваки час: не виде чудеса Божја. Не виде руку Божју која бије злотворе и неправеднике и сада, у овом веку, и како тиме сигнализира приближење онога страшнога часа када ће се јавити вечна Правда Божја и Суд. Заиста су сами размажена деца, која, као отровом, дејствују да и остала деца Божја постану размажена. И заиста су проузроковачи гнева Господњега, који се јавља на сваком месту и у сваком времену испражњеном од страха Господњега. Зато: Братије проповедајте страх Господњи! Испуните се најпре сами страхом Господњим, па онда проповедајте страх Господњи. Света љубав Господња може се очувати у срцу човечјем само помоћу светог страха Господњег. Свети страх Господњи, лековити и животворни, показује се у извршењу светих заповести Господњих. Ви који при уласку у светињу говорите: "Вниду у дом твој, поклоњусја ко храму свјатому твојему в страхје твојем", и који се молите за време службе Богу: "Вложи в нас и страх блажених твојих заповједеј" и који по примљеном причешћу опет узносите молитву Господњу: "утверди нас во страхје твоје" - проповедајте страх Господњи.

Укоревајте љубављу Божјом, претите страхом Божјим. Јер, ако говорите о љубави безаконицима, они ће то разумети као опроштај без покајања.

Зна народ наш за нотребу покајања и епитимије. Зна он добро, по широком искуству своме да Отац наш небесни милује али и бије. Збунићете га, ако му не говорите о страху Господњем. Ако га будете мазили, попут јеретика и говорили му полуистине, спремили сте сами себи осуду за Дан Онај, Дан Страшни. Када гнев Божји гори као огањ на безаконике у наше дане, наш православни народ испуњава се страхом Господњим. Сад је, дакле, време да се страх утврди у њему за дугу будућност. Да би из тога светога страха узрасли и сазрели сви они добри плодови који су угодни Богу и анђелима Божјим. Разумите, братије, знамење времена, и са страхом Господњим проповедајте браћи својој спасоносни страх Господњи.

Поука онима који кукају на постове

Из житија светих Јевтимија ( 14. окт.), Атанасија (5. јула) и Дионисија (24. јан.).

Ми, данашњи хришћани, искрено говорећи, не оптерећујемо се ничим више од држања постова. Чим дође неки пост, све што чујете је: „О, како је тешко! Баш ме исцрпљујем, баш ми не иде“, итд. Зашто је то тако? С једне стране, то је због недостатка вере, а са друге, зато што је, јер смо постали зависници од света, већина нас потпуно постала плот и крв. Да смо стајали ближе Богу, чешће размишљали о Њему, не би било исто.

Погледајте древне подвижнике: да ли су постили и кукумавчили? Да ли су овако као ми умртвљивали своје тело ради стицања Духа? Авај, када упоредимо наш пост са њиховим постом, наше подвиге уздржања са њиховим подвизима, видећемо да наш пост, у поређењу са њиховим постом, није пост, наше уздржање насупрот њиховог уздржања није уздржање, и да ми, уместо духовних цветова благодати, налећемо само на трње својих страсти.

Да бисмо вас уверили у ову истину, а уједно и за вашу поуку, дајемо неколико примера из живота наших преподобних отаца, који су се подвизавали на Атосу.

Када је Св. Јевтимије Нови Солунски ( 14. окт.), живео у подвигу са неким монахом Јосифом, једном му реч: „Брате! пошто смо ми, по Давиду, преступајући заповести постали као стока безумна (Пс. 49,13) и изгубили Богом дану племенитост, сматраћемо се за стоку и четрдесет дана ћемо пасти само траву, као животиње: можда ћемо, очишћени овим, поново примити своју лепоту, по лику Божијем и по подобију.“ Јосиф је прихватио светитељеву понуду, и они су провели четрдесет дана у великим мукама од жеђи и глади. Када су се накнадно затворили у једну од пештеру, за храну су сакупљали само жир, кестене и биље, и тиме су једва издржавали животе”.

Други пример. Свети Атанасије Атонски, док је још био мирјанин и живео у једној властелинској кући, не желећи да разгали свој укус раскошним племићким јелима, заповедио је слугама да му купују само  јечмени хлеб; а јео је хлеб од јечма два дана касније, а пиће му је била само вода; ретко је, на малу утеху своје природе, узимао неки од плодова. Да би на тај начин умртвио своје тело, он никада није напунио стомак, а уздржање је сматрао истинском исхраном, налазећи неисказано задовољство у честим и дугим постовима. Када се замонашио, тада је из ревности за подвижнички живот желео да једе храну само једном недељно, а само му је игуман, да би му одсекао вољу, наредио да једе једном у три дана. Тада му старац заповеди да једе суви хлеб, не у три, него у два дана, и мало воде, а за време Великог поста да узима храну сваких пет дана.

Свети Дионисије, који се дуго подвизавао у Светој Гори, још као младић, на Цветну недељу, једном се повукао из своје келије у пусту шуму и ту остао до Велике суботе. Затим, на питање старешине: шта је јео и где је био, монах му је одговорио да се налазио у скиту који је припадао у Каракалу, где се хранио кестењем и укропом. Старац је био изненађен. И Преподобномученик Онуфрије јео је храну некад после три, некад после два дана – и то врло малу количину хлеба и воде – и ништа више. Понекад је јео кувану храну, додуше оскудну, само суботом и недељом.

Дакле, овакав је био пост древних подвижника! А ми, раслабљеници? Послушајте, на пример, шта се говори о Светом Јефтимију: „Ко ће описати, поред поста, његове духовне подвиге, целоноћно стајање..., непрестано клечање, спавање на голој земљи, живот без ложења ватре..., телесну голотињу, јер је имао само похабану одећу, која се од изношености распала“! Ноћ је проводио у молитви, а дане у труду, лично учествујући у свим пословима. О Дионисију читамо да је свој живот провео у непрестаним трудовима братске послушности. За Светог Атанасија да кажемо: он је стално и најделатније учествовао у свим манастирским трудовима и грађевинским радовима.

До када ћемо кукати на пост и подвиг, правити се да нам је тешко, мислити да смо хришћани? Крајње је време да се уразумимо ако желимо да се спасемо!