Свети Иринеј Лионски: Јеретици не следују ни Писмо, ни Предање

Јеретици не следују ни Писмо, ни Предање

(„Против Јереси“, књига III; глава II)

1. Када разобличују (јеретике) из Светог Писма, онда се они обраћају ка оптужби самог Светог Писма, да је оно неправилно, да нема ауторитета, да је различито по излагању, и (говоре) да из њега истина не може бити откривена онима, који не знају Предања. Ако (говоре) да је истина предана не кроз Писмо, већ живим гласом, и зато је Павле рекао: говоримо премудрост међу савршенима, премудрост не од овог света. И ту премудрост сваки од њих сматра својим проналаском, тако што се, по њиховом схватању, истина налази час код Валентина, па Маркијана, Керинта, а затим код Василида, или у ком другом (противречећем) учитељу, који не би могао ништа рећи, што се односи спасења. Јер сваки од њих, будући потпуно изопачене нарави, не стиди се да, изопачујући саму истину, проповеда самога себе.

2. Када их ми опет упутимо ка том Предању, које происходи од Апостола и чува у Цркви кроз прејемство свештеника, они се тада противе Предању, говорећи, да су мудрији не само од свештеника, већ и од Апостола и да су они нашли чисту истину. Јер говоре, да су Апостоли додали речима Спаситеља нешто од закона, и не само Апостоли, већ је и Сам Господ говорио то од Демијурга; па од средине, а понекад и са висине (Плироме), али да они несумњиво, неповређено и чисто знају сакривене тајне: најбестидније богохулство против Творца! И тако, произилази, да они нису сагласни ни са Светим Писмом, ни са Предањем.

3. Са таквим људима смо дужни, љубљена браћо, да се боримо – људима, који, попут змија, покушавају да одсвуда побегну. Зато смо дужни да им се супротставимо са свих страна, да би неке од њих извукли из скровишта и да би их привели у обраћење истини. Јер иако није лако покајати се души, која је опијена заблудом, али није потпуно немогуће ослободити се од заблуде, чим се истина представи.

Свети Григорије Палама: Исповедање православне вере

 

1. (Верујем и исповедам): Један је Бог пре свих и свега и над свим и у свему и изнад свега, у Оцу и Сину и Светоме Духу од нас верован и обожаван: Јединица у Тројици и Тројица у Јединици, несливено сједињавана и недељиво раздељивана, једна иста Јединица и Тројица свесилна:

Отац (је) беспочетан, не само као безвремени, него и као у сваком погледу безузрочни, једини узрок и корен и извор у Сину и Светоме Духу созерцаванога Божанства, једини предуготовитељни узрок свега посталога; не једини Саздатељ, него једини једнога Сина Отац и једнога Духа Светога Производитељ (Προβολεύς). Свагда сушти, и свагда сушти Отац, и свагда сушти једини Отац и Производитељ; већи од Сина и Духа једино по томе што је узрочник, а по свему осталоме исти је Њима и равночастан.

2. Којега је Син један, беспочетан као безвремен, не беспочетан пак као имајући почетак и корен и извор Оца, из којега јединога пре свих векова бестелесно, безистечно, бестрасно рађањем је произашао, али се није одвојио; Бог сушти од Бога, не други као Бог, а други као Син; свагда сушти и свагда сушти Син и једини Син, и свагда код Бога несливено сушти; не узрок и почетак Божанства поиманога у Тројици, јер Он постоји из Оца као узрока и почетка, него је Он узрок и почетак свега посталога, јер је кроз Њега све постало.

3. Који „будући у обличју Божјем, није сматрао за отмицу то што је раван Богу“, али је на свршетку векова унизио Себе узевши ради нас обличје наше, и из Приснодјеве Марије, благовољењем Оца и садејством Светога Духа, зачет по закону природе, и рођен, Бог уједно и човек, и пошто се истински очовечио постао је једнак нама у свему осим греха, оставши оно што је био — Бог истинити, сјединивши несливено и неизменљиво две природе и воље и дејства, и оставши један Син у једној Ипостаси и после очовечења, делајући све божанско као Бог и све човечанско као човек, и подложан људским беспрекорним страдањима; будући и остајући нестрадалан и бесмртан као Бог, Он телом добровољно пострада као човек, и распет би, и умре, и погребен би, и трећи дан васкрсе; Који се и ученицима по васкрсењу јави и обећа им Силу с више, и заповеди им да „уче све народе и крштавају их у име Оца и Сина и Светога Духа, и уче их да држе све што им је заповедио“; Он исти се и узнесе на небо и седе с десне стране Оца, учинивши нашу природу (τό φύραμα) једночасном и једнопрестолном, будући да је сједињена са Божан- ством (ομόθεον), са којом ће природом опет доћи са славом да суди живима и мртвима и да да свакоме по делима његовим.

4. Тада пак, узашавши ка Оцу, послао је на Своје свете ученике и апостоле Духа Светога, који од Оца исходи који је сабеспочетан Оцу и Сину као безвремен, а небеспочетан као имајући и Он Оца као корен и извор и узрок (Свој), не као рођен, него као исходећи, јер је и Он од Оца пре свих векова безистечно и бестрасно, не рађањем него исхођењем, произашао; нераздељив је од Оца и Сина, јер од Оца происходи и у Сину почива, имајући и несливено сједињење и недељиво раздељивање; Бог сушти и Он од Бога, не други као Бог, него други Утешитељ као Дух Свети, самоипостасни, који од Оца исходи и кроз Сина се шаље, то јест јавља, узрок и Он свега посталога, јер се Њиме све коначно савршава; Он исти је и равночастан (у свему) Оцу и Сину, осим нерођености и рођења. Послан је пак од Сина Његовим ученицима, то јест јавио је се; јер како би иначе био послан од Њега Онај који се не раздваја од Њега? И како би иначе дошао негде Онај који је свуда присутан? Зато се не само од Сина, него и од Оца, и кроз Сина шаље, и од Себе самога долази јављајући се. Јер је заједничко дело послање, то јест јављање Оца, Сина и Духа.

5. Јавља се пак не по суштини — јер нико никада нити је видео нити исказао природу Божју — него по благодати и сили и енергији, која је заједничка Оцу, Сину и Духу. Јер свакоме од Њих сопствена је своја Ипостас и оно што се односи на њу, а заједничка (им) је не само надсуштаствена суштина, — која је са овим безимена и непројављива и непричастна пошто је изнад сваког именовања и пројављивања и партиципирања — него и благодат и сила и енергија и светлост и царство и бесмртност (αφθαρσία) и уопште све оно чиме Бог заједничари и по благодати се сједињује са светим анђелима и људима, не губећи (притом Своју) простоту нити због дељивости и разликовања Ипостаси, нити због дељивости и разноврсности сила и енергија. Тако је нама Један Свемогући Бог у једном Божанству, јер нити од савршених Ипостаси бива некад сложеност, нити се оно што је моћно, само зато што има и поседује моћ, може икада због те своје моћи стварно назвати сложеним.

6. Уз то још, поклањамо се почасно (σχετικάς) светој икони описанога, јер за нас оваплоћенога, Сина Божјег, побожно преносећи поклоњење на прволик; и Часном Древу Крста и свима символима Његових страдања као божанским победним знацима против заједничког непријатеља рода нашег. Уз то (поштујемо) и знамење Часнога Крста као спасоносно оружје, и божанске храмове и места и свештене сасуде и богопредане речи, ради Бога који у њима обитава. Такође се клањамо и иконама свих Светих из љубави према њима и ради Бога кога су они истински и савршено заволели и служили, узносећи при клањању ум ка њиховим ликовима. Клањамо се и њиховим светим моштима, јер се освећујућа благодат није удаљила од њихових најсветијих костију, као што се ни од Господњега тела није одвојило Божанство у време тродневне смрти.

7. Знамо да нема ништа по суштини зло, нити да постоји неко друго начело зла осим (само) скретање разумних бића, која злоупоребљавају дану им од Бога слободну вољу.

8. Примамо сва црквена предања писана и неписана, и пре свих најтајанственију и свесвештену Службу и Причешће и Сабрање (литургијско), од којег и свим осталим службама долази савршенство, у којој (тајни) у спомен Онога који је Себе неунижујуће понизио и тело узео и ради нас пострадао, по Његовој богореченој заповести и самодејству (αύτουγίαν), бивају свештенодејствовани и обожени најбожанскији дарови, хлеб и чаша, и свршава се оно само живоначално Тело и Крв, и дарује се неизрециво причешћивање и општење са Исусом онима који чисто приступају.

9. Све пак оне који не исповедају и не верују онако како је Дух Свети кроз Пророке најавио, како је Господ јавивши нам се у телу одредио, како су Апостоли послани од Њега проповедали, како су нас Оци наши и њихови наследници учили, него су или били зачетници своје јереси или су злим зачетницима до краја последовали, (такве) одбацујемо и подвргавамо анатеми.

10. Примамо и усвајамо Свете и Васељенске Саборе: Сабор у Никеји три стотине осамнаест богоносних Отаца против Арија богоборца, који је нечестиво низводио Сина Божјег на створење и који је расецао на тварно и нетварно Једно Божанство коме се поклањамо у Оцу и Сину и Светоме Духу; Сабор после овога у Цариграду сто педесет Отаца против Македонија Цариградског, који је нечестиво низводио на створење Духа Светога и ништа мање од онога расецао Једно Божанство на тварно и нетварно; Сабор после овога у Ефесу две стотине Отаца против Несторија патријарха Цариградског, који је у Христу порицао сједињење по Ипостаси Његовог Божанства и човечанства и никако није хтео да Дјеву која је заиста родила Бога назива Богородицом; и четврти Сабор у Халкидону шест стотина тридесет Отаца против Евтиха и Диоскора, који су зло учили да је једна природа у Христу; Сабор после овога у Цариграду сто шестдесет пет Отаца против неког Теодора и Диодора, који су мислили исто што и Несторије и (својим) списима њешво учење подржавали, и (против) Оригена и Дидима и неког Евагрија, који су у давнини живели а покушавали су да неке митове уведу у Цркву Божију; и Сабор после овога у истоме граду (Цариграду) сто седамдесет Отаца против Сергија, Пира и Павла Цариградских поглавара, који су у Христу одрицали одговарајуће двема природама две енергије и две воље; и Сабор опет у Никеји три стотине шестдесет седам Отаца против иконобораца.

11. Примамо и све оне по благодати Божијој у разна времена и места сабране свете (помесне) Саборе ради утврћења побожности и јеванђелског живота, од којих су и ови (недавно) одржани Сабори у овом Великом граду (Цариграду) у славном храму свете Премудрости Божје против Варлама Калабријског и против Акиндина који је после њега исто с њим мислио и лукаво настојао да то спроведе, који уче да је заједничка благодат Оца, Сина и Духа, и светлост будућег века у којој ће праведници засијати као сунце, као што је и Христос то претходно показао заблиставши на гори (Тавору) и уопште свака сила и енергија Триипостасног Божанства и све што се на неки начин разликује од Божанске природе — да је (све) то тварно (κτίσιον = створено), те и они нечестиво расецају Једно Божанство на тварно и нетварно, а оне који благочестиво исповедају да је она најбожанственија светлост и свака божанска сила и енергија нетварна (άκτισιον = несаздана), јер ништа што је Богу по природи својствено није касније настало, они називају двобошцима и многобошцима као што нас називају и Јудеји, Савелијанци и Аријанци. Али ми и ове и оне, као заиста безбожне и многобошце, одбацујемо и сасвим их одсецамо од пуноће благочестиво верујућих, као што то чини и Света Христова Католичанска и Апостолска Црква својим Саборским и Светогорским Томосом, верујући у Једно Божанство, Триипостасно и Свемоћно, које никако не губи јединственост и простоту због сила и Ипостаси (својих).

12. Уз све то (још) чекамо васкрсење мртвих, и живот будућег века. Амин.

Писмо Светог Атанасија епископа Александријског његовој пастви

 

Православне Цркве опустошене у четвртом веку

„Нека вас Бог утеши! ... Шта вас жалости... јесте чињеница да су други освајали цркве насиљем, док сте ви ово време у изгнанству.  Чињеница је да они имају храмове, али ви имате Апостолску веру.  Они могу окупирати цркве, али они нису у правој вери.  Ви останите ван храмова, али у вама обитава вера.  Да размотримо:  шта је битније, храм или вера?

  Очигледно, истинита вера.  Ко је изгубио, а ко је победио у борби – онај који чува цркве, или онај који чува веру?

Да, храмови су добри уколико се у њима проповеда апостолска вера.

 Они су свети уколико све што се дешава у њима је свето.

Ви сте они који сте срећни – ви који остајете у Цркви по вашој вери, који чврсто држите основе вере по апостолском предању.

Чак и ако је гнусна завист покушавала да продрма ваше темеље вере, није успела.

Они су ти који су се одвојили у садашњој кризи. 

Нико неће никад превладати вашу веру, љубљена браћо. 

И ми верујемо да ће нам Бог вратити наше цркве једног дана.

Тако да уколико они што више насилније покушавају до окупирају наше храмове, утолико се они удаљавају од Цркве.

Они тврде да они представљају Цркву, али у реалности, они су ти који сами себе истерују из Ње и иду у заблуду. 

Чак и ако је број Католика (Православних)  умањен у прегршт људи, они су ти који су Истинска Црква Исуса Христа.“

***

Коментар уредништва блога "Наша вера Православна": Као што је то било у време Светог Атанасија епископа Александријског, таква ситуација је и од увођења календарске новотарије и појаве многих других јереси и раскола, укључујући и свејерес екуменизма, практично скоро читав век. Данас је истинско православље оно које је гоњено, док су практично сви храмови у духовној власти оних који нису у правој вери, оних који ревносно газе апостолско предање,било да су у питању они у светском псеудоправослављу или разни "ревнитељи изнутра", који су највеће апологете ових првих и подједнаки гонитељи и клеветници истинског православља, јер и једне и друге спаја мржња према Истини, којим их надахњује њихов бог, отац лажи. Да нас драги Бог, молитвама Пресвете Богородице, Светог владике Матеја и Свих Светих Својих спаси од такве заблуде и нека нам помогне да у овим тешким и смутним временима останемо на путу Истине Његове и спасимо душе своје. Амин, Боже дај!

Свети Јован Златоусти: Васпитање деце

 

Не надимај се ни над ким, не вређај никога, не куни се, не буди свадљив

Како то можемо постићи и од чега да почнемо да их васпитавамо (децу)? Од тога што ћемо пратити шта се дешава са њима, јер дете може лако да буде привучено на такво лоше понашање. Зашто? Зато што оно не ратује са другима за новац и славу, оно нема бриге о жени, деци и дому, пошто је још у детињем узрасту. Према томе, који је код њега (детета) узрок за уображеност (надувеност) и борбу? Код њега су сви сукоби са вршњацима.

Због тога одмах установи закон(за дете: не надимај се ни над ким, не вређај никога, не куни се, не буди свадљив. А ако видиш да се крши закон, казни дете: некад суровим погледом, некад рањавајућим словом (речју), некад и прекором, а понекад хвали га и обећавај награду.

Не злоупотребљавај ударце (батине), да се не би оно навикло на овај начин васпитавања, јер ако се навикне на батине, пошто њега стално тиме васпитавају, научиће се и да занемарује васпитавање, а кад се оно навикне да презире васпитавање, онда је све изгубљено. Него нека се оно све време боји батина, да се не подвргне њима (да не добије батине), нека му прете прутом, али да га не користе и да га не бију.

И нека претње не долазе до дела (да не прелазе у дело), али истовремено да му не буде јасно, да ће се све завршити претњама: јер претња је тада добра, кад њој верују да ће се остварити, али ако преступник схвати замисао (претње), онда ће је занемарити. Него нека оно мисли да ће бити кажњено, али нека се не кажњава, да се не би угасио страх, нека остаје страх као пламен, који расте и сагорева сво трње, као широка и оштра мотика, која продире у саму дубину земље и вади коров из корена. Кад видиш да је страх пошао на корист (на добро), одложи њега, јер нашој природи потребно је успокојење (мир).

Научи дете да буде љубазно и човекољубиво. Нека уста његова буду зашивена (затворена) за свако злословље (за зле речи). Ако видиш да оно грди некога (напада речима), принуди га да ућути и окрени разговор на његове сопствене преступе.

Убеди и мајку, и васпитача, и слугу да тако разговарају са дететом, да би сви заједно били стражари и да не би дозвољавали ни једној лудој речи да се избљује из детета и из уста његових, то јест из златних двери (јер уста су златне двери).

И не доказуј ми, да то дело (та ствар) захтева много времена. Јер ако се од самог почетка заузмеш за то озбиљно и запретиш и поставиш такве стражаре (да чувају дете), два месеца ће бити довољно и да се све исправи и да се да њему тврдоћа (чврстина) природног стања.

И на тај начин сама ова врата (тј. дечија уста) биће достојна Господа, пошто се из њих не изговара ни срамно, ни подругљиво, ни бесмислено, него само оно што приличи Владики (Господу). Јер ако васпитачи телесне војске (плотске) у походима уче своју децу да стрељају из лука, и да носе војничку одећу, и да јашу на коњима, и узраст није препрека том учењу, тим више они, који ратују за вишње царство треба да буду обучени у ову царску одежду, тј. у вишње царско васпитање.

И тако, нека се науче деца да певају псалме у славу Божију, да не би губили време на срамне песме и непристојне приче и разговоре.

Блажени Дијадох: Бог нам је одредио: да будемо кушани болестима и демонским помислима

Као што восак, који није загрејан и омекшан, не може добро да утисне печат стављен на њега, тако и човек, ако не буде искушан трудовима и немоћима, не може да смести печат врлине Божије. Зато Господ говори божанском Павлу: „Доста ти је благодат Моја, јер сила Моја савршава се у немоћи“ (2.Кор.12,9).

Сам Апостол тако се хвали, говорећи: „Ја ћу се радије хвалити својим немоћима, да би обитавала у мени сила Христова“ (тамо исто). Такође је и у Причама написано: „Кога љуби Господ, тога кажњава (и има благовољење према њему) и благоволи према њему као отац према сина своме“ (Приче 3:12). Апостол немоћима назива побуне непријатеља Крста, које (побуне) су се често дешавале и њему и свима светима, да се не би преузносили, како говори он, преобиљем откривења (2.Кор.12,7); него да би више пребивали, кроз смирење, у образу савршенства, преподобно чувајући божански дар кроз честа понижења.

А ми немоћима називамо лукаве помисли и телесне болести. Јер тада су тела светих, борећи се против греха, будући предавана смртоносним ранама и разним другим невољама, била много изнад страсти, које су кроз грех ушле у људску природу; а сада, кад Црква пребива у миру – тј. нема отвореног гоњења -, потребно је тело подвижника побожности искушавати честим болестима, а душу лукавим помислима, нарочито оне од њих, који имају јако и дејствено знање са свим осећањем и уверењем, да не би они пали у сујету са високоумљем, и да би могли, ради великог смирења, да сместе, као што сам рекао, у својим срцима печат божанске лепоте, по речи светог Пророка: „Да се утисне на нас светлост лица Твога, Господе“ (Пс.4,7).

Јер ваља са благодарењем трпети такву одлуку Господњу о нама; и тада ће се рачунати нама у друго мучеништво како болести, тако и борба са демонским помислима.

Јер враг, који је говорио у она времена устима безаконих владара (начелника) светим мученицима: одрекните се Христа и заволите славу овога века, - то исто он сам сада говори и рабима Божијим; враг, који је тада мучио тела праведника и крајње грдио часне учитеље кроз оне мучитеље, који су служили ђаволској мудрости, он исти и сада наводи разна страдања на исповеднике побожности са великим погрдама и понижењима, нарочито кад они, ради славе Господње са великом силом помажу људима угњетаваним страстима.

Стога ваља нама са свим усрђем и трпљењем градити у себи такво сведочанство савести пред лицем Божијим: „Трпељиво се надах на Господа, и Он ме чуо и услишио молитву моју“ (Пс.39,2).

Добротољубље, том 3, гл. 94.

Против јереси о невечности мука и Оригенове јереси о "свеспасењу"

Према Оригену, сви људи, без обзира на њихову религију и начин живота, на крају ће бити спасени... Ова идеја савршено одговара масонима и они је подржавају на сваки могући начин. То помаже да се идеја о уједињењу света уведе у свест маса. Стога, најновија „теологија“ покушава да представи Оригена не као јеретика, већ као учитеља Цркве.

Почев од првих векова, Црква Христова је иступала у одбрану Христовог учења од јереси еклисиолошке природе, које су тежиле да истину споје с лажју.

Тако је још у 1. веку египатски филозоф Ормус (46. п. н. е.) покушао да повеже неспојиво. Тврдио је да паганска и хришћанска веровања имају јединствену основу и да подједнако служе Творцу, и стога је проповедао учење које је, такорећи, било „надпаганско“ и „надхришћанско“ (видети: Vincent, Histoire de Tanciene image, p. 92 ff.). Ормус је учио да Бог има такву љубав према човеку да је она изнад сваке правде: шта год човек учинио, како год да греши, ипак ће бити оправдан и све ће му бити опроштено, односно биће „враћен“ својој првобитној природи Адама, и стога је неопходно спојити веровања у једно филозофско учење, способно само да подстакне људе да задовоље „духовне“ потребе.

Због такве „попустљивости“, оснивач ормузијске јереси постао је поштован у многим отворено сатанистичким култовима, будући да је сатанизам у основи изграђен на безграничном кршењу Божјих заповести.

Крајем 17. века, Ормус је проглашен оснивачем религиозно-мистичког друштва Розенкројцера, које је формирано у Немачкој. Розенкројцери су отворено показивали своје поштовање према Библији и чак су се заклели на верност над њом. Истовремено, они су у реч „грех“ унели нови концепт. За розенкројцера, грех је био одступање од правила масонске ложе, а све што је чинио за своје задовољство, био то содомски грех са његовим изопачењима, крађом или обманом - све то није био грех.

Чувени Ориген је постао наследник Ормусове јереси у 4. веку. Покушао је да споји учење о реинкарнацији (о пресељењу душа - поновљеним инкарнацијама душа након смрти) са хришћанским учењем о души. Желећи да помири источне окултне концепте који су били широко распрострањени у његово време са јудео-хришћанском психологијом, Ориген је учио о преегзистенцији душа. Тврдио је да душе, пре рођења људи, бораве на месту одређеном за њих, као у некој врсти складишта.

Прећуткујући фундаменталну разлику између паганских идеја о вишеструким оваплоћењима душе и истинског православног учења о рођењу душе у тренутку зачећа, Ориген је, попут филозофа Ормуса, настојао да докаже да је учење хришћанства наводно идентично паганском учењу. Али ако је Ормус био египатски филозоф, а Црква је његове ставове сматрала паганским баснама, онда су Свети Оци показали оправдану строгост према Оригену, који је написао многе коментаре Светог писма. Анатемисан је као јеретик на Петом и Шестом васељенском сабору.

Међу безбожним Оригеновим учењима, која наводе Цркву на уједињење са незнабошцима и инославнима, посебно се истиче учење о „свеспасењу“ и концепт апокатастазе. Према Оригену, сви људи, без обзира на њихову религију и начин живота, на крају ће бити спасени, а Оригенов став о ђаволу – ђаво се може спасити јер „није тако лош дух“ – апсолутно је супротан учењу Цркве. Ова идеја савршено одговара масонима и они је подржавају на сваки могући начин. То помаже да се идеја о уједињењу света уведе у свест маса. Стога, најновија „теологија“ покушава да представи Оригена не као јеретика, већ као учитеља Цркве.

Отуда упорна мишљења међу слободоумним теолозима да су нека Оригенова дела наводно анатемисана, а не сам писац. Међутим, довољно је завирити у књигу правила да бисмо се уверили у осуду самог Оригена од стране Светих Отаца.

Тако се у првом правилу Шестог Васељенског сабора каже: „Они саборно предадоше анатеми и одвргоше Теодора Мопсуетског, учитеља Несторијева, и Оригена, и Дидима, и Евагрија, који изнова јелинске басне изнеше, и у својим сањаријама и маштама ума изнесоше на показ некакво прелажење и превраћивање тела и душа, и нечастиво и несмислено устајаше противу васкрсења мртвих; исто тако и оно, што је написао Теодорит противу праве вере и противу дванаест глава блаженога Кирила, и такозвану посланицу Иве.“

Поред Оригена, сличних јеретичких ставова имали су и Дидим Слепи, Евагрије Понтијски, Диодор из Тарса и Теодор из Мопсуестије, Несторијев учитељ. Потоњи је анатемисан на Трећем васељенском сабору (431). Такође је покушао да убеди Цркву да се уједини са јеретицима Мијарима. Оправдајући свој јеретички изум, Несторије је написао: „Умешао сам се у ово [ствар] из апсолутне нужности, када је Света Црква била подељена, и једни су говорили да Марију треба назвати мајком људи, а други да је треба назвати Богородицом. Да не бих сагрешио у једном од њих двоје, то јест, да не бих спојио бесмртно (са смртним), или, везујући једну страну за себе, да не бих изгубио другу, помислио сам да је назовем Христородицом“ (Eusebius Scr. Eccl. et Theol.// Historia ecclesiastica. B. 7. Ch. 34.).

Међутим, догмат о Цркви сведочи да се Христова Невеста не може раздвојити, јер је Она верна свом Љубљеном до краја времена, а покушај успостављања мира са јеретицима завршио се вечном пропашћу за Несторија, патријарха цариградског.

Такве, на први поглед добре тежње да се живи у миру са јеретицима, увек су водиле само до разорних последица, због чега свети апостол Павле упозорава: Јеретика, после прве и друге опомене, одбацуј (Тит 3, 10).

Крајем 19. века, јеретички концепт апокатастазе појавио се са обновљеном снагом у делима наставника Санктпетербуршке духовне академије. Проф. Несмелов покушава активно да докаже да је учење о „обнови“ заборављени део учења Цркве и да су Свети Оци, посебно Свети Григорије Ниски, били прооведници апокатастазе. „Процеђујући комарца“ у потрази за доказима у корист Оригенове јереси, Несмелов није приметио ни саборске дефиниције нити чињеницу да је Свети Герман Цариградски проучавао дела Светог Григорија Ниског и открио да су одломке о „востановљењу“ јеретици приписали светитељу.

Настављач Несмеловљевих идеја био је проповедник софијанске јереси, париски "протојереј" С. Булгаков. Његове ставове делили су и други теолози такозване Париске школе. Идеје апокатастазе су се чак нашле и у „Православном катихизису“ „Бог живи“, који су објавили чланови Париског православног братства 1979. године, чији је циљ био да уједини православље и католичанство. Овај катихизис је привукао велико интересовање католика, а 1990. године је преведен на руски језик.

Обновљеници су посебно активни у области проповедања. "Протојереј" Александар Мењ, поштован у обновљенској заједници као свештеник. Георгиј Кочетков се такође придржавао оригенијанске јереси. „У ствари, 'вечност' мучења није баш вечност. И зато, када овај свет прође, онда... вечна мука ће престати“, каже Кочетковљев катихизис. Екуменисти радо прихватају ову опцију; а сада настављају да ненаметљиво проповедају апокатастазу енглески "епископ" Калист (Вер) и "митрополит" Иларион (Алфејев).

Беседа Светог Амфилохија Иконијског о покајању

Радујте се у Господу; и опет кажем: радујте се! Кроткост ваша да буде позната свим људима (Флб.4:4).

Зашто ви, синови истине, присутни овде у Светој и Свеопштој Цркви (тј. Саборној, Православној Цркви), не престајете да тугујете?

Знам, знам да завидљиви ђаво ковитла ваше срце нечистим и скверним помислима и помрачује разумно око душе. Једнима убаца безбожне хуле и свакакве ужасне и ружне мисли. У друге усађује јереси, мрачна осећања и, злобни ђаво, изврће за њих тајне вере. Ове приклања ка сујети (празној слави), а оне наоружава против светих икона, називајући их бескорисним и непотребним. Друге подстиче на прељубу и сладострашће и свакакве гнусне пороке; посебно у Цркви, у време молитве, рањава срца људи слабе воље, који немају снаге да се боре против ђавола. А неке доводи до тога, да не верују у бесмртну и животворну Евхаристију и да се растржу од недоумице објашњавајући им, да је то обичан хлеб и обично вино и ништа више.

Све те преступне мисли тако марљиво сеје тај тамни демон за то, да би некако вргнуо људска срца у неподношљиву тугу и жалост, и од туге да би довео до хладноће и нерада, и од нерада да би довео до очајања. Али молим вас, света паство Великог Пастира Исуса Христа, не занимајте се много предлозима, који потичу од демона, и не обраћајте њих у предмет вашег размишљања. Само да не буде остварено на делу оно замишљено. Само да не буде спроведено у дело оно посејано у вашој души, и семе непријатеља одмах ће бити погажено.

Али ако ти и прихватиш његово семе, то јест, зле помисли, умртви их вежбањем у Слову Божанском (упражњавањем у Речи Божанској), духовном будношћу, страхом од смрти и трепетним спомињањем Суда; - и он ђаво ће пожњети плеву и прах.

Јер све то зло, које ти помишљаш сваког дана и часа – знај и памти – сеје у теби сатана по свом древном обичају, лукаво настојећи да тајно превари твоје осећање и после да те вргне у пропаст.

Али можда ћеш ти питати: – Ако је ђаво већ успео да посеје у мени све такве страсти, онда шта ћу чинити ја, обремењени и оптерећени толиким мноштвом безакоња?

- Кај се, брате, труди се у духовним подвизима, и опет ћеш бити враћен у своје пређашње стање.

Али рећи ћеш: - Сумњам да ћу бити примљен у покајање, јер сам оскрнавио свето Крштење и оцрнио боготкану одећу.

- Знам да си оскрнављен, љубљени! Али покај се, и ја те чврсто уверавам да ћеш ти бити прихваћен у покајању. Ми ћемо тебе помирити са Богом, не бој се. Имаћеш спасење, имаћеш покајање. Само се одрекни од своје грешне работе. Кроз нас Син Божији отвара рај. Само се покај. Само се обрати. Иако смо ми, предстојници (свештеници), и сами грешници, али Христос Бог наш је са највећим благовољењем уручио кључ од раја у руке нас смирених свештеника (Мт.18,18). Зато се покај са надом и добићеш опроштај од Тога, Ко има власт на земљи да опрашта грехе.

- А шта је покајање? – питаћеш. - Ја немам јасну представу о њему, јер се никад нисам вежбао у њему. Ако хоћеш, ја ћу ти објаснити у чему се оно састоји? Не једи неумерено слично бесловесним животињама; не опијај се свакодневно; заволи пост, сузе, прилепи се јаче ка молитви, чешће буди у Цркви и наћи ћеш мир души твојој. Не слушај оне, који говоре: „Каква је корист молити се цели дан?“ Тако говори и учи неке ђаво, како би сасвим ослабио дух молитвеника. Јер род страсти и демона не изгони се ничим другим, осим молитвом и истинским постом.

Зато, пожури у Цркву, пожури на исповест; падни у наручје Божије, јер врата Божија представљају наручје Бога и Оца. Таква је Црква. Она никога не одбацује, него све прихвата, све смешта у наручје Своје, све теши, све љуби, све грли, јер за Њу је драгоцена корист свакога.

Видиш ли славу покајања? Чудно је дејство његово. Зато ћемо се и ми, што пре може, заузети њиме: пошто нема ништа равно, ништа слично, ништа брже за исцељење душевних рана. Почнимо покајање док смо живи. Јер нам је оно дато само у овом животу, док носимо ово смртно тело. А немарност у овом свету произвешће у дан суда ужасну тугуи невољу код оних, који дремају у њој (у немарности за покајање).

Зато вас молим: потрудимо се у духовним подвизима, поробимо и тело трудовима и подвизима духа, да би са много усрдности и напора сакупили себи за пут оно што је добро и корисно, и прешли у бесконачни живот у Христу Исусу Господу нашем. Слава Њему и држава, сада и увек и у векове векова! Амин.