владика Николај Велимировић: Страх Господњи

Повод за ово писање дао ми је један проповедник речи Божије, који је саставио једну целу књигу својих беседа. У тој књизи он говори само о љубави према Богу и ближњем а никако не спомиње страх Господњи. Дошао је к мени и питао ме да ли сам читао његову књигу и како ми се свиђа.

Читао сам, рекох, и нашао сам да је врло красно сачињена.

Па, би ли је хтели препоручити у вашој епархији?

А, то никако.

Он се зачуди и упита, зашто књигу не бих препоручио, кад налазим да је красно сачињена.

Зато, одговорих, што је Ваша књига за оне који су савршени, а ја имам грешан народ.

Како то? Како за савршене?

Ето тако. Ви проповедате љубав, и то је добро. Али је љубав плод на дрвету живота, док је корен тога дрвета страх, - страх са вером. Те ја мислим, опростите, да је Ваша проповед без корена.

Какав страх? - негодоваше мој сабеседник. Зар не каже свети апостол Јован: У љубави нема страха?

Каже, заиста тако каже онај савршени Јован који је на Тајној Вечери наслонио био главу на прси Онога који је сав љубав. Али читајте даље шта тај Јован говори: ...него савршена љубав изгони страх напоље (1. Јов. 4, 18) зато и велим: Ваша је књига за савршене, а не за грешне.

 

Начало премудрости

Шта је почетак мудрости? Начало премудрости -страх Господњи. То су казала два богонадахнута цара, отац и син, Давид и Соломон (Пос. 111,10; Приче 1,17). Какав је то страх?, да ли на смрт или на живот? Не на смрт, него на живот. Страх је Господњи на живот, објашњава Премудри (Приче 19,23), па још додаје: у кога је он (тај страх), борави сит и не походи га зло. Дакле, страх животворни који чисти човека од трулежног зла изнутра и одбија рушилачко зло споља. Очигледно, ко нема страха Господњега, нема бране против два зла. Још говори исти мудрац: У страху је Господњем јако поуздање(14, 26), што свакако значи, да ко има страх од Бога тај има и наду од Бога. И још каже: Страх је Господњи извор живота (14, 27). Извор је у тами и скривен, но кад изађе из таме, река тече и блиста се на сунцу. Извор и река - није ли то слика страха и љубави? Но, како ће се јавити река, ако нема извора? И најзад, да наведемо још једну његову изреку: Срећан је човек који се вазда боји Господа (28,14). У постојаном страху од Господа, човек се осећа срећним. Овоме не треба тумачења. Треба се само обазрети по људима и видети и сравнити човека без страха Божјега, и човека са страхом Божјим. Код првога је незадовољство и смућеност, код другога је спокојство и постојаност.

А ово су Давидове речи о страху Господњем: Придите, чада, послушајте мене, страху Господњу научићу вас (Пс. 34,11). Децу призива. Но, деца су и детиње памети, и сви они, ма колико стари, који нису почели своје васпитање са почетком, т.ј. са страхом Господњим. Но, тај исти Давид, који се толико Бога бојао и који је страх Господњи проповедао, вели још, да се ван Бога никога не боји. Ударајући у харфу он овако пева; псалам 27:

 Господ је видјело и спасење моје, кога да се бојим? Господ је кријепост живота мојега, кога да се страшим?Ако навале на ме злотвори, спотаћи ће се и пашће; Ако против мене војска стане, неће се уплашити срце моје. Ако се на мене рат дигне ја се ни онда нећу убојати.

 Све ово одговара оној народној пословици: Ко се Бога боји, тај се никога другог не боји!

Као антитеза овоме, стоји написано, да они који се Бога не боје, боје се свакога и свачега. Велики пророк Исаија виче неверноме роду: Страхота и јама и замка пред тобом је, становниче земаљски (Иса. 24, 17). Страх од свега и свакога, јесте казна Божја над онима који изгубе страх од Бога. Овако говори Господ преко пророка Мојсија: Ако ме не узаслушате и не творите моје заповијести, - пустићу на вас страх. Па мало даље опет понавља: Метнућу страх у срца ваша, те ће вас гонити лист кад шушне; и бјежаћете као испред мача (бјежећи у страху) а нико вас неће тјерати (3. Мојс. 26). Тако се и догодило са неверним Јеврејима. Тако је бивало и са свима безбожницима, који немају страха Господњега.

Не следује ли из овога да има две врсте страха, један за живот а други за смрт? Страх Господњи је на живот а страх од свега и свакога осим Бога на смрт.

 

Завет страха и Завет љубави

Пророци и мудраци Старога Завета говоре много о страху Господњем. Мојсеј саопштава народу Израиљеву заповест Господњу: Нека се науче да ме се боје док су живи на земљи (5, Мојсеј 4,10). Опет, на другом месту понавља Бог заповест о страху од Њега: Нека се опомињу страшнога и славнога имена Господа Бога својега (Мојс. 28,58). А, кроз Малахију пита гневни Творац неверни народ: Ако сам ја Господ, где је мој страх (Малах 1, 6). Давид, пак, у том смислу саветује: Служите Господу са страхом и радујте се Њему са трепетом (Пс. 2,11). И још има пуно речи, савета и заповести о спасоносном страху Господњем. Управо, цео Стари Завет дише тим страхом. Тако да се он може назвати Завет страха. Љубав се једва спомиње на неколико места у целој огромној Књизи и то као узгредно. Страх је главни и основни тон те Књиге. Као што мајка руководи и васпитава дете првих неколико година само страхом, тако је и Господ Бог страхом руководио и васпитавао народ Израиљев.                 

Потом је дошао Завет љубави, Нови Завет. Бог је љубав - то је евангелије, то је радосна вест Новога Завета. Љубављу Божанском дише сав Нови Завет. Љубављу дише; љубав је атмосфера његова, круна свега, врх савршенства. И то, не љубав само као препород и наука него као Тело и Крв Божја, као оваплоћени Бог у лицу Господа Исуса Христа. Но, како је то познато свима хришћанима, ми се нећемо упуштати у опширно излагање тога. За нас је овде главно питање: да ли је Новим Заветом одбачен страх Господњи као услов спасења и као етичка нужност за хришћанина? Другим речима: да ли је страх од Бога изгубио вредност у вези са љубављу према Богу?

Нипошто не смемо то тврдити. Не говори ли сам Спаситељ, не говори ли прекорно о неком злом судији-који се Бога не бојаше и људи не стиђаше. Свакако су, апостоли добро разумели љубав Божју кроз Христа, па ипак у својим поукама опомињу верне на страх. Тако Павле говори Филипљанима: Љубазни моји, изграђујте спасење своје са страхом и дрхтањем. Говорећи о онима који погазише закон Божји, он наводи речи Псалмисте па каже: Нема страха Божијега пред очима њиховијем (Римљ. 3, 18). И апостол Петар препоручује хришћанима страх Господњи, говорећи: Проводите вријеме свога живљења са страхом. И опет: Поштујте свакога, браћу љубите, Бога се бојте, цара поштујте (1. Пет. 1 и 2).

На линији светих Апостола стоје и Свети Оци Цркве. Не зна се који од њих јаче истиче страх Господњи као услов без кога нема спасења. Не зна се који од њих више трепти у страху од Бога, да ли мали Јефрем Сирин или Исак Сирин, да ли Нил Синајски или Марко Подвижник, да ли Оци палестински или Оци атонски. У својим Литургијама, и Златоуст и Василије дали, су јаког израза страху пред Богом, у присуству Кога херувими и серафими испуњени страхом закривају крилима лица своја. И, зар свештеник на крају Литургије, не позива верне на причешће речима: Со страхом Божјим и вјероју приступите? Грци додају: и љубовију. Страх и љубав, дакле, не искључују се и не потиру се, него се органски допуњују.

Није могуће да је друкчије мислио и св. Јован Јеванђелиста. Није могуће да је он негирао страх Господњи, кад је рекао: У љубави нема страха. Треба правилно разумети ове речи, па неће бити спотицања. Треба разумети, да онај ко има љубав према Богу, нема страха ни од кога и ни од чега. Исто као што смо рекли и за страх, и као што народ каже: Ко се Бога боји, тај се никога другог не боји. Љубав, дакле, не потире страх Господњи него страх од демона и од људи. Нови закон не потире Закон и Пророке. Завет љубави узраста на Завету страха. Зато су му плодови обилни и свети.

 

Размажена деца

Љубав и очинство, без страха, води децу размажености. А чему води размаженост, то знамо из посведневних примера које нам пружају деца и родитељи на земљи. Размаженост води децу распусности, самовољи и сваком неваљалству; најзад води отпаду деце од родитеља. Зло за децу; горчина за родитеље.

Такав призор ми видимо у наше време у односу људи и Бога код неких јеретичких народа на Западу. Свештеници и проповедници у тим народима престали су одавно да говоре о страху Господњем.

Јеретички богослови отишли су чак тако далеко, да говоре и пишу отворено, да је страх Господњи несагласан са Хришћанством. Да хришћанин, дакле, не сме имати никаква страха од Бога! Они највише говоре о љубави без страха и о Богу као Оцу, али не и као Судији. То је довело многе западне народе до кобних последица. Јер духовна љубав, о којој се говори у Јеванђељу, ако се не штити и не брани мразом страха Господњега, брзо пада и прелази у телесну страст, а ова опет у трулеж разврата. А до које је мере разврат - назват љубављу - завладао у тим јеретичким народима, тешко је описати. Кад би се свети Павле поново јавио на Западу, зачудио би се, како се морал незнабожачког Коринта распростро по њиви Господњој, и како је много данас Коринта у свету? Зачудио би се, и заплакао би апостол Божји, кад би видео, како се разврат под именом - љубави, шири, организовано и легализовано, кроз песму и причу, кроз књиге и слике, кроз позоришне преставе и романе, и кроз све могуће - у његово време непознате - начине и путеве. Заиста разврат, узвикнуо би Павле опет, - какав се и код незнабожаца не чује.

Још је размаженост код тих јеретика појачана проповеђу о Богу као Оцу, али не као Судији. Отац, Отац, говоре, а не кажу: Судија! То је довело до дрскости и распусности "деце" пред Оцем. Најзад, и до одрицања Оца. До атеизма! До атеизма у таквој мери и у таквом броју, као никад и нигде ни у једном народу нити и у једној цивилизацији света. Нажалост, оба та зла, разврат и атеизам, почели су се увлачити и у Исток, како у православни тако и у муслимански Исток. Но, то се увлачи пропагандом и натиском Запада. Јер не може се рећи за тумаче Корана да су они одбацили страх од Бога, пошто Коран никако и не говори о љубави и о Очинству Божјем, него само и искључиво о страху од Бога. Не може се рећи ни за свештенике православне да су они избацили страх Господњи из својих беседа и проповеди. Али, јављају се изузеци, слично оном нашем пријатељу ког споменусмо у почетку. То су они проповедници речи Божије који, немајући сами страха Господњега, не уче народ страху. Такво зло надахнуће они нису могли применити ни из Светог Писма нити из душе нашег православног народа. Примили су га од западних јеретика, од погрешних тумача Писма. Зато говоре о љубави без страха, и о Богу само као Оцу а не и као страшном Судији. Слепи код очију, они не виде оно што народ види сваки дан и сваки час: не виде чудеса Божја. Не виде руку Божју која бије злотворе и неправеднике и сада, у овом веку, и како тиме сигнализира приближење онога страшнога часа када ће се јавити вечна Правда Божја и Суд. Заиста су сами размажена деца, која, као отровом, дејствују да и остала деца Божја постану размажена. И заиста су проузроковачи гнева Господњега, који се јавља на сваком месту и у сваком времену испражњеном од страха Господњега. Зато: Братије проповедајте страх Господњи! Испуните се најпре сами страхом Господњим, па онда проповедајте страх Господњи. Света љубав Господња може се очувати у срцу човечјем само помоћу светог страха Господњег. Свети страх Господњи, лековити и животворни, показује се у извршењу светих заповести Господњих. Ви који при уласку у светињу говорите: "Вниду у дом твој, поклоњусја ко храму свјатому твојему в страхје твојем", и који се молите за време службе Богу: "Вложи в нас и страх блажених твојих заповједеј" и који по примљеном причешћу опет узносите молитву Господњу: "утверди нас во страхје твоје" - проповедајте страх Господњи.

Укоревајте љубављу Божјом, претите страхом Божјим. Јер, ако говорите о љубави безаконицима, они ће то разумети као опроштај без покајања.

Зна народ наш за нотребу покајања и епитимије. Зна он добро, по широком искуству своме да Отац наш небесни милује али и бије. Збунићете га, ако му не говорите о страху Господњем. Ако га будете мазили, попут јеретика и говорили му полуистине, спремили сте сами себи осуду за Дан Онај, Дан Страшни. Када гнев Божји гори као огањ на безаконике у наше дане, наш православни народ испуњава се страхом Господњим. Сад је, дакле, време да се страх утврди у њему за дугу будућност. Да би из тога светога страха узрасли и сазрели сви они добри плодови који су угодни Богу и анђелима Божјим. Разумите, братије, знамење времена, и са страхом Господњим проповедајте браћи својој спасоносни страх Господњи.

Поука онима који кукају на постове

Из житија светих Јевтимија ( 14. окт.), Атанасија (5. јула) и Дионисија (24. јан.).

Ми, данашњи хришћани, искрено говорећи, не оптерећујемо се ничим више од држања постова. Чим дође неки пост, све што чујете је: „О, како је тешко! Баш ме исцрпљујем, баш ми не иде“, итд. Зашто је то тако? С једне стране, то је због недостатка вере, а са друге, зато што је, јер смо постали зависници од света, већина нас потпуно постала плот и крв. Да смо стајали ближе Богу, чешће размишљали о Њему, не би било исто.

Погледајте древне подвижнике: да ли су постили и кукумавчили? Да ли су овако као ми умртвљивали своје тело ради стицања Духа? Авај, када упоредимо наш пост са њиховим постом, наше подвиге уздржања са њиховим подвизима, видећемо да наш пост, у поређењу са њиховим постом, није пост, наше уздржање насупрот њиховог уздржања није уздржање, и да ми, уместо духовних цветова благодати, налећемо само на трње својих страсти.

Да бисмо вас уверили у ову истину, а уједно и за вашу поуку, дајемо неколико примера из живота наших преподобних отаца, који су се подвизавали на Атосу.

Када је Св. Јевтимије Нови Солунски ( 14. окт.), живео у подвигу са неким монахом Јосифом, једном му реч: „Брате! пошто смо ми, по Давиду, преступајући заповести постали као стока безумна (Пс. 49,13) и изгубили Богом дану племенитост, сматраћемо се за стоку и четрдесет дана ћемо пасти само траву, као животиње: можда ћемо, очишћени овим, поново примити своју лепоту, по лику Божијем и по подобију.“ Јосиф је прихватио светитељеву понуду, и они су провели четрдесет дана у великим мукама од жеђи и глади. Када су се накнадно затворили у једну од пештеру, за храну су сакупљали само жир, кестене и биље, и тиме су једва издржавали животе”.

Други пример. Свети Атанасије Атонски, док је још био мирјанин и живео у једној властелинској кући, не желећи да разгали свој укус раскошним племићким јелима, заповедио је слугама да му купују само  јечмени хлеб; а јео је хлеб од јечма два дана касније, а пиће му је била само вода; ретко је, на малу утеху своје природе, узимао неки од плодова. Да би на тај начин умртвио своје тело, он никада није напунио стомак, а уздржање је сматрао истинском исхраном, налазећи неисказано задовољство у честим и дугим постовима. Када се замонашио, тада је из ревности за подвижнички живот желео да једе храну само једном недељно, а само му је игуман, да би му одсекао вољу, наредио да једе једном у три дана. Тада му старац заповеди да једе суви хлеб, не у три, него у два дана, и мало воде, а за време Великог поста да узима храну сваких пет дана.

Свети Дионисије, који се дуго подвизавао у Светој Гори, још као младић, на Цветну недељу, једном се повукао из своје келије у пусту шуму и ту остао до Велике суботе. Затим, на питање старешине: шта је јео и где је био, монах му је одговорио да се налазио у скиту који је припадао у Каракалу, где се хранио кестењем и укропом. Старац је био изненађен. И Преподобномученик Онуфрије јео је храну некад после три, некад после два дана – и то врло малу количину хлеба и воде – и ништа више. Понекад је јео кувану храну, додуше оскудну, само суботом и недељом.

Дакле, овакав је био пост древних подвижника! А ми, раслабљеници? Послушајте, на пример, шта се говори о Светом Јефтимију: „Ко ће описати, поред поста, његове духовне подвиге, целоноћно стајање..., непрестано клечање, спавање на голој земљи, живот без ложења ватре..., телесну голотињу, јер је имао само похабану одећу, која се од изношености распала“! Ноћ је проводио у молитви, а дане у труду, лично учествујући у свим пословима. О Дионисију читамо да је свој живот провео у непрестаним трудовима братске послушности. За Светог Атанасија да кажемо: он је стално и најделатније учествовао у свим манастирским трудовима и грађевинским радовима.

До када ћемо кукати на пост и подвиг, правити се да нам је тешко, мислити да смо хришћани? Крајње је време да се уразумимо ако желимо да се спасемо!

Пророчанства о будућности Русије и Апокалипси

 

Три љута ига, зло расте…

“О судбини државе Руске било ми је у молитви откривено, о три љута ига: татарски, пољски и онај који ће доћи – јеврејски. Јевреји ће као шкорпијоном бичевати земљу руску, грабити њене светиње, затварати цркве Божије, казнити најбоље људе руске. Ово је допуштење Божије, гнев Божији за одрицање Русије од светог цара.

Но тада ће се испунити надања руска. На Софији, у Цариграду засијаће крст православни, дима тамјана и молитава напуниће се Света Русија и процветаће као крин небески”.

                                                                                           Монах-пророк Авељ, 1796.год.

+ + +

“Доћи ће цар, који ће мене прославити, после чега ће бити велика смутња у Русији, много ће крви потећи због тога, што ће устати против тог цара самодршца, но Бог ће цара узвеличати…

До рођења Антихриста биће велики, дуготрајни рат и страшна револуција у Русији, превазилазећи и оно што човек замислити може, јер ће бити ужасно крвопролиће. Доћи ће до погибије монаштва, верних људи, отачества, разграбљања црквеног и манастирског блага; оскрнављења цркава Господњих; уништавања и отимања богатства добрих људи, проливаће се реке руске крви. Но Господ ће помиловати Русију и привешће је путем страдања ка великој  слави…”

“Мени, убогом Серафиму, од Господа Бога је одређено да пребивам у гробу много више од 100 година. Но, тако што ће се у то време архијереји руски веома покварити, да ће нечистијем својим превазићи архијереје грчке у време Теодосија Млађег, да ће чак изгубити веру у најважнију догму Христове вере – Васкрсење Христово и свеопште васкрсење. Због тога ће Господу Богу бити угодно да, када дође време, мене убогог Серафима из привременог живота узме и затим на утврђење догме Васкрсења васкрсне, и васкрсење моје ће бити као васкрсење седам младића из пештере охлонске у време Теодосија Млађег. По мом васкрсењу, ја ћу прећи из Сарова у Дивејево где ћу проповедати о свенародном покајању”.

“Мени, убогом Серафиму, Господ је открио да ће у земљи Руској бити велике невоље. Православна вера ће бити сатрвена, архијереји Цркве Божије и друга духовна лица одступиће од чистоте Православља и зато ће их Господ тешко казнити. Ја убоги Серафим, три дана и три ноћи сам молио Господа, да Он боље мене лиши Царства Небеског, а њих да помилује. Но Господ је одговорио: “Нећу их помиловати јер се они уче учењима људским, и језиком Ме поштују, а срца њихова су далеко одступила од Мене”…

Свака жеља да се унесе измена у правила и учење Свете Цркве јесте јерес…хула на Духа Светога која се неће опростити завек. По том путу иду архијереји руске земље и духовство (свештенство, монаштво), и гнев Божији ће их поразити…”

“Но неће се Господ да краја гневити, и неће допустити да се до краја разруши земља руска, што се једино у њој још чува Православље и остаци хришћанског благочешћа. У нашој Православној вери, Црква нема никаквог порока. Ради ових добродетељи Русија ће свагда бити славна и непријатељима страшна и непобедива, имајући веру и благочестије – и сва врата пакла јој неће одолети”…

“Пред крај времена Русија ће се слити у једно велико море са осталим земљама и племенима словенским, па ће начинити једно море или громадни океан весељенски, о ком је Господ Бог у давнини устима свих светих говорио: “Страшно је и непобедиво Сверуско царство, свесловенско Гога и Магога, пред којим ће сви народи у страху стајати”. И све то, то је као два и два четири, и непромењено као што је Бог свет, од давнина су прорекли о њему и о његовој страсшној владавини на земљи. Заједничким снагама Русије и других народа, Константинопољ и Јерусалим биће ослобођени. При подели Турака, сва слава ће остати Русији…”

                                                      Преподобни Серафим Саровски 1825-32.год.

+ + +

“Европски народи су увек завидели Русији и старали се да јој нанесу зло. Природно је да ће и у будуће време они бити исти такви. Но велики је Руски Бог. Молити се следије великом Богу, да би Он сачувао духовно-природну силу народа нашега – Православну веру… Судећи по духу времена и успаљености умова, потребно је подржавати ово здање Цркве, која се одавно колеба, поколебаће се страшно и брзо. Понекад ће стати и успротивити се…”

Садашње отступништво је допуштено Богом: немој покушавати да га утврдиш твојом немоћном руком. Устани, сачувај се од њега сам и то је за тебе довољно. Упознај се са духом времена, изучи га да би по могућности избегао његов утицај… постојано страхопоштовање пред судовима Божијим неопходно је ради правилног духовног живљења. У то страхопоштовање и покорност Богу потребно је приводити себе вером. Над судбама света и свакога човека будно бди Промисао Свемогућег Бога, - и све што се дешава, дешава се или по вољи или по допуштењу Божијем… предопредељење Промисла Божијег о Русији нико не може изменити. Свети Оци Православне Цркве (нп. Св. Андреј Кесаријски у тумачењу Апокалипсе, гл 20) предсказује Русији необичан грађански развој и моћ…А невоље наше боље да буду природне и духовне”.

                                                                Светитељ Игњатије Брјанчанинов 1865.год.

+ + +

Ако и у Русији, ради презрења Заповести Божијих и ради ослабљења правила и одредаба Православне Цркве, и ради других разлога буде оскудно благочешће, тада се већ примичемо крају и испуњењу онога што је речено у Апокалипси Јована Богослова”.

                                                               Преподобни Амвросије Оптински 1871.год.

+ + +

 “Садашњи руски народ налази се у умној пустињи. Срдачно размишљање је изчезло, свако живи је источник пресахлог надахнућа… Само крајње екстремни видови једностраних западних мислиоца смело се издају за последњу реч просвећености…

Колика је знамења показао Господ над Русијом, избављајући је од веома силних непријатеља и покоравао јој народе! Па ипак зло расте. Упецавши се да ли ћемо се уразумити? Западом нас је кажњавао и казниће нас Господ, а нас за то није брига. Заврзли се у западна гледања до ушију, и све је добро. Имамо очи, а не видимо, имамо уши ,а не чујемо, и срцем не разумемо… Удахнувши у себе тај адски смрад, ми идемо у круг као да смо поремећеног ума, не знајући ни за саме себе”.

“Ако се не вратимо, послаће на нас Господ иностране учитеље, да би нас привели памети… Зашто и ми не пођемо путем револуције. То није пуста реч но дело утврђено гласом Цркве. Знајте Православни, што Бог сатре то неће постојати”.

“Зло расте, зловерје и невера подижу главе, вера и Православље слаби… Да ли да се седи скрштених руку? Не! Пастири ћуте – шта треба да раде? Потребне су му ватрене књиге као заштита против свих зала. Треба укинути слободу мисли… Изјавити неповерење онима који врше материјалне злоупотребе. Материјалистичку идеологију забранити под претњом смртне казне!”

Светитељ Теофан Затворник 1894.год.

+ + +

“Богоматер је много пута спасла Русију. Зато што Русија до сада постоји треба само да благодаримо Царици Небеској. А сада какво тешко време ми преживљавамо! Сада су нам универзитети напуњени Јеврејима, Пољацима а места за Русе нема! Како може помагати Царица Небеска таквим људима? До чега смо ми дошли!

Интелигенција наша – просто глупа. Неразумно заглупише људе! Русија, у лицу интелигенције и делу народа, постала неверна Господу, заборавила сва Његова добра дела, отпала од Њега, начинила штету свакој иноплеменој и незнабожачкој народности. Ви сте заборавили Бога и оставили Га, и Он је оставио вас својим отеческим промислом и дао вас у руке необузданих, дивљих, самовољних. Хришћани, који не верују у Бога, који са Јеврејима дејствују заједно, којима је све равно, каква вера: са Јеврејима они Јевреји, са Пољацима они Пољаци, - те нису хришћани, и погинуше, ако се не покају…”

“Управитељи – пастири, шта сте ви урадили у свом стаду? Тражиће Господ овце Своје из руку ваших!… Он првенствено гледа делатност архијереја и свештеника, на њихову просветитељну делатност, свештенодејствену, пастирску.. Садашње страсно слабљење вере и морала у свему много зависи од охладнелости многих пастира, многих јерарха и уопште свештеничког чина”.

“Колико сада има непријатеља у нашој Отаџбини! Ви знате ко су наши непријатељи Јевреји… Да прекрати наше невоље Господ, по великој милости Својој! А ви пријатељи, чврсто будите уз Цара, поштујте га, волите га, волите свету Цркву и Отечество и упамтите да је Самодржавије – јединствен услов добробитија Русије: не буде ли Самодржавија – неће бити Русије; биће власт Јевреја који нас силно мрзе!”

“Но свеблаго провиђење не оставља Русију у  том жалосном и погубном стању. Оно ће је праведно казнити и водити ка препороду. Праведни судови Божији се врше над Русијом. Њу кују невоље и напасти. Не без разлога Онај који исправља све народе, искусно метал ставља на Свој наковањ подвргавајићи га силном ударцу. Јачај Русијо! Но и кај се, моли се, плачи горким сузама пред твојим небеским Оцем, Кога си ти неизмерно прогневила!… Руски народ и друга племена која су населила Русију дубоко су се развратили, огањ искушења и невоља неопходан је за све, и Господ Који не жели да ико погине, све прекаљује у том огњу.

Но не бојте се и не плашите се, браћо, пуштени су завереници – сатанисти на минуту да се утеше у својим адским успесима: суд им од Бога не касни и од погибли које Бог наводи нико се не спасава (2. Петр, 2,3). Десница Господња ће пронаћи све који нас мрзе и осветити се за нас праведно. Тада се нећемо предавати унинију, јер Му је познато све што се сада дешава у свету…”

“Ја предвиђам установљање моћне Русије, силније и моћније него што је била. На костима мученика, као на јаком темељу, биће подигнута Русија нова – по старом образцу: силна својом вером у Христа и у Свету Тројицу! И биће по завету светог краља Владимира – као једина Црква! Почели су осећати руски људи да је Русија: подножје Престола Господњег! Руски човек треба то схватити и заблагодарити Богу сто је он Рус”.

Свети праведни отац Јован Кроштантски 1906-1908.год

СВИ ИДУ ПРОТИВ РУСИЈЕ

“Гоњења и мучења првих хришћана могуће је да се поврате… Ад је разрушен, али није уништен, и доћи ће време када ће он дати од себе знаке да постоји. То време није иза гора…

И ми ћемо доживети страшна времена, но благодат Божија ће нас покрити… Антихрист јавно иде у свет, но њега у свету не признају. Сав свет се налази под влашћу некакве силе која нам је овладала умом, вољом и свим душевним осећањима човека. Та сила је страна, зла сила, њен источник је ђаво, а зли људи се јављају као оруђа посредством којих она дејствује. Ето претеча Антихриста.

У Цркви код нас нема сада живих пророка, но има знамења. Она су нам и дата да препознамо време. Јасно су видљива оним људима који имају духовни разум. Но те у свету не признају… Све иде против Русије, тј. против Цркве Христове, јер је руски народ богоносац, у њему се чува истинска вера Христова”.

Преподобни Варсануфије Оптински  1919.год.

 “Од тада јереси ће се ширити свуда и обмањивати многе људе. Непријатељ  људског рода деловаће са лукавошћу, са циљем да у јерес увуче, ако буде могуће, и изабране. Неће почети са грубим одбацивањем догми о Светој Тројици, Божанству Исуса Христа и непорочности Богородице, већ ће кренути да неприметно криви учења и уставе Цркве и сам њихов дух, предан нам Светим Оцима кроз Духа Светог.

Према томе, сине мој, када видиш нарушавање Отачког предања и божанског поретка у Цркви, поретка установљеног Богом, знај да су се јеретици већ појавили, иако ће можда одређено време и крити своју безбожност, или ће неприметно кривити Божанску Веру, са циљем да боље успеју у завођењу и намамљивању неискусних у мреже.

Прогон неће бити усмерен само против пастира, већ и против свих слугу Божијих, јер сви они под влашћу јереси, неће трпети побожност. Препознај ове вукове у овчијој кожи, по њиховим гордим наравима и вољом за власт. Они ће бити клеветници, издајници, сејући свуда непријатељство и завист; према томе, Господ је рекао да ћеш их познати по њиховим плодовима. Истинске слуге Божије су смирене, љубе свог ближњег и послужни су Цркви.

Али тешко монасима у тим данима, који ће бити везани богатствима и имовином, који ће због љубави према миру, бити спремни да се потчине јеретицима. Они ће уљукивати своју савест, говорећи: Чувамо и спасавамо манастир и Господ ће нам опростити. Несрећни и слепи не схватају уопште, да ће кроз јереси, демони ући у манастир и то онда више неће бити Свети Манастир, већ само зидови од којих ће отићи благодат.

Ове невоље ће изазвати велики очај међу малодушнима, али ти, сине мој, радује се што ћеш живети у то време, јер ће тада верни који не буду показивали никакве врлине, приити венце само за чврсто стајање у вери, према речи Господа (уп. Матеј 10:32).

Преподобни Анатолије Оптински Млађи (О будућем безакоњу) 1917.год.

“Сада ми преживљавамо пре антихристово време. Почеће суд Божији над живима и неће оставити ни један део на земљи, ни једног човека кога се неће дотаћи. Почеће од Русије а затим даље… а Русија ће бити спашена. Много страдања, много мучења, потребно је много пострадати и дубоко се кајати свима. Само покајање кроз страдање ће спасти Русију. Сва ће Русија бити тамница и потребно је много молити Господа да опрости. Кајати се ради греха и бојати се чинити и најамање грехе, а старати се творити добро, па макар било и најмање. Знај да и крило муве има тежину, а у Господа су мере тачне. И када и најмање у чаши добра превагне, тада ће пројавити Господ милост своју на Русији… Но у почетку ће Бог узети све вође, да би само у Њега гледали руски људи. Сви ће одбацити Русију, одрећиће је се друге државе, остављајући је себи самој. Да би се у Божију помоћ уздали руски људи. Чујте, и у другим крајевима ће бити као што су били у Русији (у време револуције – редактор), и о ратовима чућете и биће ратови – но тада је време близу. Но не бојте се ничега, Господ ће пројавити Своју чудесну милост. Крај ће бити преко Кинеза. Како ће то бити необично гледати, јавиће се чудо Божије. И биће сасвим други живот на земљи, али не много дуго. Крст Христов ће засијати над целим светом. Због тога што ће се узвеличати наша Домовина и биће као светионик у тами међу свима”.

Схимонах Аристокло Атонски  1917-18.год

“Русија ће се подићи и неће бити материјално богата, али ће бити духом богата и у Оптини ће бити 7 светилника, 7 стубова. Иако се у Русији неће сачувати велики број верних, Бог ће је помиловати. А у нас су такви праведници. “

Преподобни Нектарије Оптински 1920.год.

“Ви мене питате о најближој будућности и о будућим последњим временима. Ја не говорим о томе од себе, но то што ми је од старца било откривено. Долазак антихристов се приближава и већ је врло близу. Време које нас дели од његовог доласка могуће је измерити годинама. Но, пред његов долазак Русија ће се препородити, и то ће бити на кратко време. И Цар ће нам бити изабран од самог Господа. И биће он човек пламене вере, дубоког ума и гвоздене воље. Ево то нам је о њему било откривено. Ми очекујемо испуњење овог откровења. Судећи по многим знамењима, оно се приближава; само ради грехова наших Господ може променити и изменити Своје обећање”.

“У Русији ће бити установљена монархија, самодржавна власт. Господ је пред изабрао будућег Цара. Он ће бити човек пламене вере, генијалног ума и гвоздене воље. Он ће пре свега увести поредак у Цркви Православној, удаљиће све неистините, јеретикољубиве и млаке архијереје. И многе, врло многе, са малим изузецима ће удаљити, пошто лоши буду одстрањени, нови, истински и непоколебиви архијереји ће доћи на њихова места… Доћи ће до онога што нико није очекивао. Русија ће васкрснути из мртвих и сав свет ће се задивити. Православље у њој ће се препородити и усторжествовати. Но, тог Православља што је пре било, више неће бити. Од Самог Бога ће бити постављен силан Цар на престолу”.    

Светитељ Теофан Полтавски 1930.год.

РУСИЈА ОЧЕКУЈЕ БОГА

Године 1959. новине Канадске филијале православног братства препод. Јова Почајевског “Православни преглед” публиковао је виђење једног старца, изречено епископу канадском Виталију (Устинову), који је касније постао митрополит РПЦЗ. Тај старац је у лаком сну видео Господа, Који му је рекао:

“Ево, Ја ћу узвеличати Православље у руској земљи и одатле ће се оно просијати по целом свету… Комуна ће ишчезнути и развејати се као прах на ветру. Она је била допуштена ради тога да би у Русији настао један народ с једним срцем и једном душом. Очистивши га огњем, Ја ћу га учинити мојим народом… Ту ћу Ја раширити десницу Своју и Православље из Русије засијаће по целом свету. Настаће такво време, када ће деца на раменима носити камен за зидање храмова. Рука је Моја крепка и нема такве силе ни на небу ни на земљи која би јој се успротивила”.

Године 1992. у Петербургу изашла је књига “Последња судба Русије и света. Кратак преглед пророштва и предсказања”. У њој, у одељцима постоји такво предсказање садржано у беседи једног од савремених стараца, у септембру 1990.год

“Приближили су се последњи дани Запада, његовог богатства и његовог разврата. Изненада ће га постићи беда и невоља. Његово неправедно богатство, зло, угњетава сав свет, и разврат његов, разврат новог и горег Содома. Наука и техника његова, безумље је новог другог Вавилона, гордост, његова гордост богооступничка, сатанистичка. Сва дела његова на потребу антихриста. Њима је овладало збориште сатанино” (Ап. 1,9).

Гнев Божији огњени диже се на Запад, на Вавилон његов! А ви уклоните главе ваше и обрадујте се, страдалци Божији и сви добри, смирени, трпите зло са надом у Бога! Обрадујте се, народе Православни, многострадални, бедеме Истока Божијег, који си страдао по вољи Божијој за сав свет. Тебе ради, изабраних у теби, даће Бог силу да би испунио велико и коначно обећање Сина Свога Јединородног Возљубљеног о последњој проповед Јеванђеља Његовог у свету, пред крај света, за сведочанство свима народима.

Надменост и злурадост Запада ради садашњих невоља у Русији, обратиће се још више гневом Божијим на Запад. После “перестројки” у Русији почеће “перестројка” и на Западу, и тамо ће се открити невиђени раздор: међусобице, глад, смутња, падање власти, провале, анархија, помори, људеждерство, невиђени ужаси накупљеног у душама зла и разврата. Господ ће им дати да жању то што су сејали много векова и чиме су угњетавали и развраћали сав свет, и повратиће се на њих сво злодејство њиховo.

Русија је издржала своје искушење, јер је имала у себи мученичку веру, милост Божију и избрање Његово. А Запад тога нема и зато неће издржати… Русија очекује Бога.

Руском народу је потребан само вођа, пастир – Цар, изабран од Бога. И он ће поћи с њим на подвиг љубави! Само ће Помазаник Божији дати више и силније јединство руском народу!”

+ + +

Архиепископ Серафим Чикашки и Детроитски (1959): “Господ је недавно, за време мога ходоћашћа у Палестини, удостојио мене, грешног, да се упознам са неким новим, до сада непознаим пророштвима, по којима се баца нова светлост на судбу Русије. Ова пророштва је пронашао случајно један руски монах у старим грчким рукописима која су се чувала у древном грчком манастиру. Непознати Свети Оци 8. И 9. века, тј. савременици Св. Јована Дамаскина, и овим речима су записана ова пророштва: “После тога, када је Богоизабрани јеврејски народ предао на муке и срамну смрт свога Месију и Искупитеља, поништио је своје избрање које је прешло на Јелине који су постали други Богоизабрани народ.

Велики Источни Оци Цркве утврдили су хришћанске догмате и систематизовали хришћанско учење. У томе је велика заслуга грчког народа. Шта више, установивши хармоничан друштвени и породични живот на том јаком хришћанском темељу у византијској држави, не прихвативши Творачке силе и могућности, скиптар Православног Царства испаде из слабих руку византијских императора не могавши остварити симфонију Цркве и државе.

Због тога, на смену ослабљеном грчком народу, Господ Промислитељ ће да пошаље трећи богоизабрани народ. Тај народ се појавио на Северу у 102. години (ово пророчанство писано је у Палестини 150-200 год. до Крштења Русије – Архиепископ Серафим) свим срцем примивши хришћанство и трудећи се да живи по заповестима Христовим, тражећи указању Христа Спаситеља, пре свега Царство Божије и Правде Његове. За ту ревност заволео је овај народ Господ Бог и присјединио њему све остале боље земне просторе, богатство, државну моћ и славу.

По немоћи људској, не једанпут је падао у више грехова, велики народ и за све бива кажњен не малим испитивањем. Када је протекло 1000 година тај Богоизабрани народ поколебао се у вери и у стојању за Правду Христову, погордио се својим земним могућностима и славом и престаде да тражи Град будући, пожеле рај не на небу него на грешној земљи. Па ипак не сви из тог народа пођоше по свему погибелном широком путу, поготову његова интелигенција, владајући слој. И за тај велики пад биће послано више на те који су презрели Божије путеве – народ, страшно огњено испитивање. Реке крви пролиће се на његове земље, брат ће убијати брата, глад ће, не једанпут посетити ту земљу, и сабраће своју страшну жетву, пошто сви храмови и светиње буду разрушени или оскрнављени, мноштво људи ће изгинути.

Део тог народа се није мирио са безакоњем и неправдом, оставља родни крај и расељава се, као јеврејски народ, по целом свету (зар то није речено за нас руску заграничну цркву? – Архиепископ Серафим).

Неће се све до краја гневити Господ на свој трећи изабрани народ. Крв хиљаде мученика вапијаће к небу за помиливање. У самом народу јавиће се отрежњење и враћање к Богу. Проћи ће, на крају опредељење Правосудног Судије рок очиститељног испитивања и поново ће засијати јарком светлошћу препорода светог Православља у тим северним просторима.

Ова дивна светлост Христова озариће од туда и просветити све народе света, чему помаже послан пре у расејање део тог народа, који ће сазидати огњиште Православља, храмове Божије по целом свету.

Хришћанство ће се јавити тада у свој својој красоти и пуноћи. Већина народа у свету биће хришћанска. Не неко време, свуда по местима под знаком месеца, зариће се благодејствено и мирно хришћанско живљење… А затим? Затим ће наступити испуњење времена, почеће по целом свету упознавање вере и остало предсказано у Св. Писму, појавиће се антихрист и наступити, на крају – крај света”.

Не судимо о загробној судбини покојника - из Житија Светих Јевтимија Ивиронског и Атанасија Атонског

 

Неки, када виде да човек умире мирном смрћу, исповедивши се и причестивши, кажу: „Биће му добро на оном свету, јер је умро као хришћанин“; а када виде да неко умире изненадном смрћу, кажу: „Овог је Бог казнио таквом смрћу за грехе и биће му лоше у будућем животу.“

 Такав наш суд је неоснован и грешан; што се може доказати, пре свега, чињеницом да је Господ понекад, по својим недокучивим судовима, слао изненадну смрт светима, али их то није спречило да буду од Њега прослављени и на небу и овде на земљи, међу људима. Да бисмо то доказали, наводимо два примера.

Свети Јевтимије, Нови Ивиронски ( слави се 13. маја ), пошто је једном, неком неопходношћу, био у Цариграду, одјахао је на мазги, у пратњи још једног монаха, у део града који се зове Платиа. У некој улици је седео просјак и тражио милостињу. Милостиви Јевтимије, не силазећи са мазге, хтеде да пружи нешто ономе који је тражио, али бесловесна животиња, уплашена од просјака, појури улицом, а Јевтимије, не могући да је укроти, паде не земљу и погибе. Али после његове смрти Господ га је одмах прославио: од светих моштију светитељевих потекоше многа исцељења и чудеса.

Изненада је преминуо и Свети Атанасије Атонски. Једном су он и шесторица братије попели на скеле да виде како иде градња новог храма у Великој лаври. Скеле се срушише, и они попадаше. Петорица су одмах предали своје душе у руке Божије. Свети Атанасије и архитекта Данило, иако су били затрпани камењем, остали су живи. Сви су чули да се отац Атанасије, лежећи затрпан камењем, три сата молио: „Слава Теби, Боже! Господе Исусе Христе, помози ми!” Братија су, лијући сузе, дала све од себе да извуку свог светог игумана, али кад су га нашли, већ се био преселио у вечност. Али Господ је одмах пројавио блаженог Атанасија, јер се његово лице прославило, поставши у смрти необично лепо и бело као снег. Касније су се на његовом гробу десила многа чуда, тако да писац његовог житија каже: „Ко може да изброји звезде небеске, или песак морски, тај би могао да изброји чуда Светог Атанасија.“

Шта ће рећи после овога они који тврде да је тепшка судбина изненада умрлих на оном свету? Оба велика светогорска свеца умрла су изненадном смрћу. али је, међутим, одмах после потекло исцељење од њихових моштију, и нема сумње да су прибројани светима. Није ли после овога нагао и нетачан суд о загробној судбини оних који су изненада умрли неоснован, па чак и дрзак? Наравно да јесте. Ви знате да је такав и такав изненада умро: али знате ли да ли је можда имао много тајних добрих дела, за која је добио оправдање од Бога? Или, да ли је за живота често у сузама стајао пред милостивим Богом, молио Га за опроштај, а Господ му је све опростио? Или сте заборавили да су судови Господи бездан многи, како пише у Писму? И да је Божија милост безгранична? Да ли сте случајно били на Божијем суду и чули како је Господ пресудио изненада преминулом? Како се може рећи да ће после смрти онај бити овде, а онај онде? Зар то не значи мешати се у Господње наредбе и грешити душу? Да, заиста је тако. Ко суди брату своме, каже апостол Јаков, грди закон и суди закону Божјем; а ако судиш закону, онда ниси извршилац закона, него судија. Само је један Законодавац и Судија, који може да спасе и погуби: а ко си ти који судиш другоме (Јак. 4,11-12)? С обзиром на све ово, браћо, и о надгробној судбини оних који су изненада умрли, и уопште о било чијој судбини, не судите ништа унапред, док не дође Господ, који ће изнети на светлост скривено, и откриће тајне срца: и тада ће сви имати хвалу од Бога (1. Кор. 4, 5). Амин.

О чулном виђењу духова по Светим Оцима

Свети Игњатије Брјанчанинов: „Суд Божији је објављен благовремено. Па пожуримо да усвојимо себи начин размишљања, предани Богом, да нас изопачени појмови схватања превратна, обманљива не би удаљила од богоугодне делатности, да не би била за нас почетни узрок највећих и вечних беда (несрећа). Да не будемо лакомислени у одређивању и решавању наше вечне судбине. Да се заузмемо овим најважнијим делом са највећом пажњом. Оно, тј. дело, је достојно такве пажње.

Многи људи постављају питање: „Зашто сви не виде духове“? Неки чак желе и теже да сазнају како да виде духове (привиде, ђаволе, демоне, сатану, ванземаљце, итд.) Духовни свет је стваран (реалан). Али празна радозналост скрива у себи огромну опасност... Ако би се човечанство још налазило у слободном чулном општењу са демонима, они би потпуно покварили људе (развратили), и покајање и опоравак од грехопада били би за нас немогући. Али човекољубиви Саздатељ је обукао људску природу у тзв. „кожне ризе”.

Иако је слободно чулно општење са демонима за већину немогуће, ипак је грехопад довео човека у ропство греха. По мери увећања степена тежине греха, увећава се демонски утицај на човека. Међу најтежим гресима ума јесу такви као занимање магијом и идоло-служење и демонопоклонство.

 Свети Јефрем Сирин: „Чувајте се правити напитке (тј. отрове од зеља), бацати чини, прорицати судбине, правити амајлије (талисмане) или носити амајлије направљене од других: то нису амајлије, него свезе демонске". „...Ако се неко усавршава у злу, у нечестију, у безбожности, онда постаје жилиште ђавоље, и ђаво почива у њему".

Свети Амвросије Оптински: „Сама реч спиритус показује, да то учење јесте општење људи са духовима и, разуме се, са духовима не светлости, већ са духовима таме“ .

Време ће се скратити изабраних ради - тумачење пророштва Светог Пророка Данила

СВЕТИ ПРОРОК ДАНИЛО

Свети Пророк Данило је један од 4 велика пророка Старозаветна, који је живео и пророковао у 6.и 7. веку пре Христа, у време Вавилонског ропства Јеврејског народа. Као младић, са још три своја друга био је доведен на двор цара Навуходоносора да се храни од царске хране и да се учи језику и науци халдејској.

Захваљујући његовој верности Богу, он је добио велике духовне дарове, и више пута био избављен од смртне опасности, и постављен као трећи да влада у царству, и  ради његове вере и оданости Богу десила су се чуда због којих су (после) два цара незнабожачка поверовала у величину Даниловог Бога,и наредила да сви у царству поштују тог Бога, Који је Жив, и избавља слуге Своје. На Данилове молитве Бог му је дао дар тумачења снова и виђења, као и сама виђења:

Прво, да би њега и његове другове избавио од неправедне смрти, а затим, да би уразумио незнабожце, да би се прославило Име Божије, као и да би показао да уздржање, чистота, вера, послушност, смирење, молитва,и верност Богу, привлаче помоћ Божију као и да би наредним покољењима Господ открио какве све владавине очекују људе на Земљи,и шта ће на крају бити. У тих 12 глава описано је шта ће бити у наредних 26-27 векова. Његовој дечачкој чистоти Бог је открио све то. Халдејци су се бавили пуно бројевима и симболима, па је Св. Данило и добио такав дар духа, који је био потребан у његовој ситуацији. Он је видео до свршетка света. У 12. гл. му Арханђел каже да то буде запечаћено, да је то за последња времена, што значи да један део времена људи неће ни схватати, пошто се и не односи на њихово доба, али кад дође то време пред крај, онда ће они разумни препознати и схватити. Каже да ће многи да покушају да тумаче.

У првих 6 глава други говоре о њему, а у других 6 он говори сам о себи и о својим виђењима. Он тумачи 2 сновиђења цара Навуходоносора, 1 јављање руке која пише цару Валтазару, и 4 своја виђења. Уз то се описују и три чуда избављења- да је њима четворици управник на двору давао посну храну и да су они изгледали здравији и крепкији од оних који су јели царску храну, затим да су три младића остала цела и сачувана у ужареној пећи ,и да се међу њима појавио и 4. Човек,за кога сам незнабожачки цар сведочи да то као да је Син Божији, као и чудо да је Св. Данило остаожив међу гладним лавовима у јами. Као да је и неколико незнабожачких царева прославило Бога због тих чуда, и наредило да се у царству поштује Живи Бог, Кога Данило поштује.

 А све је почело од искрене жеље незнабожачког цара Навуходоносора да сазна шта ће бити после. Он у себи тожели, ником не казује, па је и одговор добио тајно од Бога кроз сновиђење. Цар Валтазар је јавно згрешио са својим дворјанима, пијући вино из сасуда храмовних донесених као плен из Јерусалима, па је и јављање њему јавно, рука га јавно пред свима изобличава - измерен си, нашао си се лак, царство се твоје одузима од тебе. А зашто – јер је имао пример свога оца, а није поштовао,није се са  поштовањем односио према сасудима из храма Бога Даниловог, иако је знао како је његов отац прошао.

А онда, на крају, и сам Данило има 4 виђења којим је Бог хтео и њега да укрепи, и народу Јеврејском да да наду. Данилу су отворене духовне очи, и он види као сада оно што ће се дешавати кроз  26-27векова.

Преко она 3 чуда избављења- од незнабожачке, хране, од огњене пећи и од гладних лавова у јами, Св. Данило је својом вером помогао  многим светитељима после њега, који су имали његов пример да се крепе, и да истрају у страдању за Христа. Тако је помогао и Св. Теодору Тирону, да узмежито уместо идолске хране, и Св. Поликарпу Смирнском кад су га бацили у огањ, и многим другим мученицима . Као пример.

А може да послужи као пример и последњим Хришћанима, који неће моћи да купују пошто неће хтети да примежиг антихриста. Њима је као пример, да је битна благодат која храни човека, која се добија од Бога у нужди, уз, наравно, нашу отвореност према Богу, уз наше поверење у Њега. Такође, да је Божији покров присутан и у смртној опасности, уколико буду стављени у огањ, или међу звери, да ће им Бог расхладити огањ, и затворити уста звери, као што се много пута дешавало кроз историју Хришћанства.

Цар Навуходоносор је добио као одговор шта ће после бити следећи сан. Сањао је огромног човека чија је глава од злата, а груди од сребра, други делови од мједи, гвожђа и земље. Данило му је протумачио да је глава од злата он, цар, моћан, а да ће после њега доћи мање моћна царства, од слабијег материјала, а последње ће бити и у себи раздељено- пошто су један прст од гвожђа а један од земље. То су после његовог, вавилонског, царства - Мидско, Персијско и Грчко. После њега су били цареви Кир и Дарије, па Александар Македонски.

На крају се од једне стене одвали камен, и он поста гора велика, и он сатре сва ова царства. То је Христос, Крајеугаони Камен, и Хришћанство, које ће завладати после, и  Царство Божије ће бити у векове.

Оно ће духовно да завлада целим светом, и прошириће се на све континенте. И том Царству неће бити краја.

Цар је прославио Бога Даниловог, али је било завидљиваца, који су хтели да науде Данилу, па су наговорили цара да изда наредбу да се направи златни кип , коме сви морају да се клањају, или ће бити убијени. Тужили су Јевреје како се не клањају кипу, и били су зато Јевреји бачени у ужарену пећ.

Али, Бог је опет помогао.

Цар је имао још једну опомену преко сна и предсказање  о томе шта ће му се десити ако не чува смирење, и ако се узнесе у свом царевању. Видео је дрво високо, и птице на њему, иживотиње под крошњом, и видео како се сече то дрво, уз наредбу да остане пањ. Да се сачува. И Данило му је протумачио да ће имати душевну болест 7 година, док не схвати ко влада земљом, да је то Бог, и док не ода хвалу Богу, а да ће му се после разум повратити. После и сам цар сведочи о томе шта му се десило, и хвали Бога, Који му је повратио разум.

Након овога имамо појаву руке цару Валтазару, и опис његовог обесвећења храмовних сасуда, што се тумачи као предсказање Антиоха 4 Епифана, који је оскрнавио Храм у Јерусалиму након више од 400 година.

Затим иде нова тужба против Данила следећем цару од стане завидљиваца, и његово бацање у јаму, и избављење силом Божијом од гладних лавова, и ново прослављење Бога од стране незнабожачког цара Дарија.

Затим следе Данилова виђења.

Виде 4 животиње како излазе из мора. То су 4 царства, како му је протумачио Архангел Гаврил. Вавилонско- лав са орловским крилима, Миђанско-медвед, Персијско - леопард, и ужасна, безимена животиња са 10 рогова - Грчко. И израсте један још рог, са људским очима, и устима која говоре хуле. То се тумачи као Антиох 4 Епифан. Али могуће је протумачити и као антихриста, јер ће он бити на крају, и говориће хуле, а у Откровењу се говори и о 10 царева који ће да приме власт са антихристом.

Ово виђење је врло повезано са Откривењем. Оно је као скраћено Откривење. Тамо се говори да ИЗ МОРА излази звер са десет рогова, а она слична рису, ноге као у медведа, уста као лавова. А аждаја јој даде своју силу, и свој престол и власт велику (не даје јој сву власт, него велику). И хуљаше на Бога, и ратоваше са светима, и дана јој беше власт над свом земљом.

 А друга звер изађе ИЗ ЗЕМЉЕ, и имаше 2 рога и говораше као аждаја. Чињаше знамења и учини да се људи поклоне првој звери. И би јој дано (значи нема то сама по себи), да  да дух ЛИКУ зверином , да ЛИК звери проговори, и учини да буду побијени  који се не поклоне лику. И учини све да им се дадежиг…

Неки Свети говоре да је лик зверин телевизор (2 рога- антена), значи она оживи лик, да лик говори, а то може уопште да буде и као монитор, компјутер, ”Звер” у Шенгену, компјутер који има податке за све људе на свету.

Да се вратимо на Данила. Пророк је затим видео Старца седог како седа на престоле. Одело му као вуна, коса као снег. Испод тече огњена река, и књиге се отварају, и поче Суд. Виде хулу тог рога, док не би звер убијена, и док не би узета власт осталим зверима.

Затим виде “Сина Човечијег” , како долази на облацима, и стаје испред Старца. Сину се даје вечна слава и власт. Ово се све односи на крај времена, на Страшни Суд, на победу Божију над антихристом и злом. Ово се све види и у Откровењу. Ово је као предобраз Откровења. Св. Пророку Данилу се дао део онога што је Св. Јован Богослов после више од 600 година добио као Откровење од Господа .

Друго виђење Данилово је било – ован и јарац  се сударају- борба Миђанско-Персијског са царством Александра Македонског. Он победи, али се осили, и рог му се сломи, и израсту 4 рога. То му се царство поделило. И поново се ту јавља мали рог, који избија и укида “свагдашњy жртву”, и руши свети стан. Ту се јавља Архангел Гаврил (први пут спомиње своје име), и тумачи да ће на крају настати цар “бестидан и лукав”, али ће на крају бити скршен, ”но не руком”. Ово се тумачило као пророштво за цара Антиоха 4 Епифана, али и он је касније тумачен као праобраз за антихриста.

Антиох је порушио храм и оскрнавио, али се то пророкује и за последња времена. О томе се говори и у Јеванђељу. Да ће доћи “гнусоба опустошења на месту светом”. То се односи  и на антихриста. Он ће, такође укинути жртву свагдашњу.

Треће Данилово виђење је објашњење виђења Св. Прор. Јеремије. Данило се молио да му буде откривено да разуме шта значи код пророка Јеремије 70 година, када ће доћи Месија. Он је постио, молио се, и опет му се јавља Арх. Гаврило.

Архангел му објашњава да се ту не ради о 70 година, него о 70 седмина година, односно о 490  година.

Да је толико одређено његовом народу и светом граду да се сврше преступи и да нестане грех... И да се помаже Свети над светима. А после 62 недеље погубљен ће бити Помазаник, и после ће бити разорен и Град и Светиња. Тај који разори Град, учиниће завет са многима на недељу дана, а у половини недеље укинуће жртву, и прибећиће мерилима мрским... То одговара и оном што се говори о антихристу у другом делу 11. главе – да ће прво склопити савез са многима, правећи се добар, као да поштује Светињу, а онда ће се наљутити, кад му Кинези (Дан.11,30) помрсе рачун, кад ударе са својом флотом, и онда ће отворено да пристане са онима који су против Закона и Светиње, и укинуће «свагдашњу жртву», односно Свету Литургију, и то ће бити на пола седмице, а то се односи на период од 7 година. На половини периода од 7 година доћи ће до тог преокрета, односно, прво ће 3 и по године да влада правећи се добар, а онда ће 3 и по године отворено да влада зло, укинувши Жртву свагдашњу, поставивши гнусобу опустошења, севши у храм као да је он бог уместо Бога. У 11. глави, 30- 39 стих, се о томе говори.

Народ који остане веран Богу падаће од мача, огња, ропства и грабежа.(Дан.11,33)

Он сам неће марити ни за кога Бога, и чудно ће говорити за Бога над боговима, и узвисиваће се изнад сваког бога, и славиће бога кога оци његови не познаваше.

Иначе, он ће бити незнатан човек (Дан.11,21), коме није намењена царска власт, али ће ЛАСКАЊЕМ освојити царство.

И надвадаће СА МАЛО НАРОДА – на превару.

Али, на крају, гласови са истока и севера ће га смести (Дан.11,44). То су Православни гласови – Русија, Кина (кажу да ће Кинези пред крај јако пуно примати Православље. Пише негде да ће жута раса знати тајну пре других.), Србија, Грчка...

«И разапеће шаторе двора свога МЕЂУ МОРИМА НА КРАСНОЈ СВЕТОЈ ГОРИ, и ту ће му бити крај и нико му неће помоћи.» (Дан.11,45)

Значи, кад удари на Свету Гору (међу морима), ту ће му доћи крај, Мајка Божија ће да стави тачку.

Као што је Ева довела до тога да Адам и она буду изгнани из Раја на смртну Земљу, тако ће, само у СУПРОТНОМ ПРАВЦУ, на крају, Мајка Божија, ставши на пут старој змији, варалици, и помогавши Својим изабранима да одбаце самовољно уживање у материјалном мимо Бога – преко ДЕВСТВЕНОСТИ, УЗДРЖАЊА, ПОСЛУШНОСТИ БОГУ, ПОВЕРЕЊА, МОЛИТВЕ, ПОСТА, ВЕРЕ У БОГА, вратити људски род у Рај, у рајско стање (чега су праобраз монаси, ангелски живот, Света Гора).

И, кад буде уништен антихрист (тамо пише, у 8. глави, да ће бити скршен, НО НЕ РУКОМ, значи   да ће га убити или Божја сила, или ће од неке природне непогоде умрети, а можда и од тровања воћем, јер је сатана преко једења воћа оборио Адама и Еву), након тога, Светом Пророку је откривено (у 12. глави), да ће наступити још 45 дана БОЖИЈЕ ВЛАДАВИНЕ на Земљи, и каже да је благо оном ко то доживи. А дато је то на крају од Бога да, као што су Адам и Ева живели у Рају 40 дана, да и Господ бива кушан од сатане у пустињи 40 дана, па 40 дана траје и наша припрема за Васкрс, 40 дана се Господ Васкрсли јављао на Земљи пре но што се Телом Вазнео, тако ће и на крају бити дано 45 дана да последњи људи искусе то Рајско стање ПОТПУНОГ ВАПАЈА ЗА БОГОМ, када ће  они од тог силног вапаја искоракнути из материјалног и из пале логике, која их је у Рају оборила, преумивши потпуно свој ум, потпуно одбацивши семе зла које им је у Рају змија посејала, и  ПРЕМЕТНУТИ се у духовна тела, неће умрети као људи до тада. То ће бити вапај потпуног враћања Богу, вечног. Потпуног поверења и савршене послушности.

 

П.С.

Каже се у Светом Писму да ће се време скратити изабраних ради да могу  да издрже  у доба владавине антихриста. Да ће година трајати као месец, месец као дан, а дан као сат. А каже се код Пророка Данила у 12.глави да ће мрзост гнусобе трајати 1290 дана, и то је тачно 3 године и 6 и по месеци.

Каже још пророк да благо ономе ко дочека 1335 дана, значи –још 1 и по месец после тога.

Ако је 3 и по године као 3 и по месеца , и 3 и по месеца као 3 и по дана, а 3 и по дана као 3 и по сата, онда ће 1290 дана трајати као садашњих 1290 часова, а то кад се подели са 24 добија се да ће то све трајати садашњих 53 дана и 18 часова , а то је 7 седмица и 4 дана и 18 часова. То је оно што се код Пророка говори о седам седмина и о  томе да ће гнусоба трајати ” време, времена и пола времена “, а то је у преводу - седам, седмица и пола од седмице .

Љубитељ пророка Данила

Борба против страсти

Господ наш је рекао неверним Јеврејима: „Ви сте од оца вашега ђавола, и похоте оца вашега хоћете чинити: он је човекоубица од искона, и у истини не стоји, јер нема истине у њему: кад говори лаж, од својих говори (и своје говори): јер је лажа и отац лажи“ (Јн.8:44).

Овде је Господ тачно рекао – коме је отац ђаво: (ви) „похоте оца вашега хоћете чинити“, тако да ко год хоће да испуњава похоте ђавоље, томе је отац ђаво и тај је лицемер. Због тога је код хришћана на првом месту – борба против страсти, против похота ђавољих, зато што је ђаво отац свакоме, који хоће да испуњава похоте ђавоље.

Из Старечника о Авви Пимену:

Путовао једном приликом неки монах из крајева авве Пимена у стране земље, па стигне код некаквог пустињака који беше тамо; јер пустињак беше омиљен и многи долажаху к њему. И исприча му монах све о авви Пимену. А овај, чувши за његове врлине, пожели да га види. Па пошто се монах врати у Египат, након неког времена устане пустињак и из стране земље дође у Египат код оног монаха који га раније беше посетио; јер му овај беше рекао где живи. А овај како га виде, задиви се и веома се обрадова. Рече му пустињак: „Учини ми услугу, поведи ме авви Пимену“. Овај га поведе са собом и дође код старца, па му исприча све о пустињаку, говорећи: „То је велики човек, и веома је омиљен и поштован у својој земљи. А ја сам му говорио о теби па је дошао са жељом да те види“.

Старац га радосно прими па, пошто се поздравише, седоше. И поче странац да говори речима из Писма о духовним и небеским стварима. Тада авва Пимен одврати своје лице и не даваше одговор. А овај, видевши да старац не разговара са њим, изађе веома ожалошћен и рече монаху који га беше довео: „Узалуд сам учинио сав тај пут. Јер дођох ка старцу, а он неће чак ни да разговара са мном“.

И уђе монах авви Пимену па га упита: „Авво, због тебе је дошао овај велики човек, који је толико славан у својој земљи; зашто ниси разговарао са њим?“ Старац му рече: „Он припада горе (горњима) и расправља о небеским стварима, а ја припадам доле (доњима) и расправљам о земаљским стварима. Да ми је говорио о страстима душе, ја бих му одговорио; али пошто ми је говорио о стварима духовним, ја то не знам“.

Изашавши, монах рече ономе странцу пустињаку: „Старац не говори лако о стварима из Писма, али ако му неко говори о страстима душе, он му одговара“. А он дирнут уђе код старца па му вели: „Шта да чиним, авво, јер мноме владају страсти душе?“ Старац га радосно погледа и каза: „Сада си добро дошао; отвори своја уста и ја ћу их напунити благом.“

А он, стекавши велику духовну корист, рече: „Заиста, то је истински пут.“

И врати се у своју земљу благодарећи Богу што се удостојио да види таквог светитеља.

Закључак

Ова поука из Старечника је потпуно јасна и не треба посебна објашњења. Ако се хришћанин не бори против страсти, то значи да он хоће да испуњава похоте ђавоље и да је њему отац ђаво. И ако код хришћанина није на првом месту борба против страсти, него висока теологија или причешћивање на литургији у храмовима тзв. светског псеудоправославља (невезано да ли је реч о онима који служе литургију "по старом" или о новотарцима - будући да су и једни и други у расколу и јереси!), онда са таквим авва Пимен није хтео да разговара, јер њему је отац ђаво. Због тога данас није добро хришћанину да иде код лажних духовника, који не уче о борби против страсти, него треба да тражи духовника, који учи слично авви Пимену, ако успе да нађе и једнога у ово време Апокалипсе.

Раније су Срби имали телесно мучан живот и морали су да се боре против страсти и њима је Бог помагао, а садашњи Срби имају телесно лагодан живот и ту се умножавају страсти и зато Бог њима не помаже, јер њима је отац ђаво. Раније су епископи и свештеници чували и исповедали праву веру, а углавном скривали своје страсти и народ је њих поштовао, а садашњи епископи и свештеници погазише своју веру и не крију своје страсти и они јавно показују да је њима отац ђаво. Тачно је прорекао свети Козма Етолски: свештеници ће бити гори од свих.

Једино нам остаје да се одвајамо од таквих, да немамо никакво молитвено општење са њима и да гледамо да се присајединимо Цркви, а то је ЦИПХ Грчке (и Кипра), о којој је на овом блогу већ било речи. У јерархију тзв. светског псеудоправославља не можемо да се поуздамо, будући да се већ скоро читав век налазе у расколу и јереси и да њихово понашење, њихова (не)дела савршено одговарају пророчанству Светог Козме Етолског.