„Да нас не превари Сатана; јер знамо умисли његове“
(2. Кор.
2:11)
Данас, на
Недељу Тријумфа Православља 2024, православнима није преостало много разлога за
тријумф. Јер порази се не славе – порази су повод за смирење и плач, за дубље
покајање. Ипак, иако се у поразу молчи и руке спуштају, али се срца уздижу, к
Богу, и говоре. Отуда ово писаније.
Биланс
данашњег дана
Красне иконе
су победиле мртваце који су их ломили – и пре 12 столећа, и у последњем столећу
– то је и безбожницима очито и није спорно (ено их чак и у Куриру,
свакога дана, поред икона лутки са насловних страна). Али шта је данас остало
иза икона, тачније иза красних иконостаса?
Кога лагасмо
ми православни – само себе и друг друга, или и Бога – када запојасмо данас прву
стихиру Празника: „Ниње Благочестија (=Православља) свјетлост
всјем распростресја, разгоњајушчи лест нечестија јако облак, просвјешчајушчи же
сердца благочестивих“? Или другу: „...Снидемсја во јединомислији и
Вјерје, радостно величајушче Господа“? Или трећу: „Мире вес веселисја!“?
По први пут
у Историји светодуховско богослужење Цркве Христове постало је недолично и
апсурдно, и претворило се у богоругање. Таквим су га учиниле околности, а
околности смо изградили сви ми – сви ми који смо од себе прогнали Духа Светога
Утјешитеља и Удржитеља (о Катехон, 2.Сол.2:6), без Кога је и реч Његова
у устима нашим нечистим постала безумна и ружна и мртва, баш онаква какви смо и
ми сами. А све то је у Своме Промислу допустио Бог, да би нам показао где смо,
ко смо и шта смо. И да пробуди Својих пет мудрих девојака, којима ваља да
обришу крмеље, пале светиљке своје и да Му крену у сретање (Лука 25:6).
То је и Знак
времена, бојни сигнал: неупотребљиво је у нашим раслабљеним и недостојним
рукама постало убојно дуго Копље Цркве (богослужбена химнографија), можемо га
бацити у трње. Остају нам само Мач и Штит, за последњи бој, на нож (Лука
22:36), јер непријатељ нам је упао у Шанац: Писмо и Молитва Исусова.
За то време
српски генералштабни официри су у вражјем строју, и у његовим штабовима – где
демонстрирају и изјављују да смо ми и душмани једно [https://syriacpatriarchate.org/2019/06/patriarch-of-serbia-visiting-our-syriac-orthodox-church/ (Србима
непозната молитвена екскурзија, на којој су се српске верске поглавице молиле
са монофизитима а Патријарх српски исповедио да смо ми с њима „једна
Црква“); http://borbazaveru.info/content/view/18587/1/; http://borbazaveru.info/content/view/18374/1/ ...]
Биланс
минулог века
На данашњи
дан, пре тачно 100 година, у православне цркве (Грчке, а затим редом) уведен је
календар безбожних папиних звездочатаца. Ко има очи да види, може да види
плодове: да камен на Камену Цркве није остао (осим ако неко себе по смирењу али
ипак дрзновено не уброји као камен који је непоколебиво остао на Камену
Христу). Православни су безнадежно раздељени, свако са сваким и свако од
сваког. Ако негде постоји привид јединства, онда је то јединство у лажи и
лицемерју; ако негде постоји јединомислије, онда је то јединомислије лупежа у
уједињеном злочиначком предузећу. Чак и они који се искрено труде да се држе
Праве Вере и Светог Предања нису сложни (раздељени су, ако нигде друго макар у
питањима да ли је Богом благословено и душеспасоносно ићи на богослужења тамо
где је предањска служба измењена а типик погажен, или тамо где службом
началствује неправоверни епископ...).
Распад
логосног јединства у души човека савременим језиком зове се шизофренија;
језиком отаца, ђавоиманост. Распад логосног јединства у народу, шизофренији је
аналоган – и очитује се аналогно, као „легионизираност“ (термин Аве Јустина).
Православни
који су пре 100 година били свештено једно, данас су бесомучени легион.
Биланс
минулог дана
И овај
Велики пост нам је почео, баш као и онај пре две и као онај пре четири године,
са васељенским искушењем. Овог Пурима у Москви одиграна је велика режирана
представа, аналогна њујоршком спектаклу 11. септембра 2001. Као и она
менхетнска која бејаше casus belli за објаву америчког „немилосрдног рата
против тероризма“, и ова московска представа представља кључну прекретницу за
цео свет – почетак нове, „немилосрдне“ етапе руског „рата против тероризма“,
али која ће уједно представљати ескалацију у „врућу фазу“ глобалног
терористичког рата против човечанства који се одавно води.
Да је у
питању догађај веома битан, показује нам Откровење Антихристово, популарни
мистериозни анимирани филм „I, Pet Goat II“, у којем је он дискретно али
знаковито пророкован (https://youtu.be/65xLByzT1l0?t=211).
Цветић што плива површином канализационог потока који ће у следећем тренутку
потпуно потопити патетичног дављеника заваљеног на дну септичке јаме, очајника
који је из руке испустио срп али (се) још увек очајнички бесмислено држи (за)
чекић, цветић донет и однет бујицом након што је рука тајанственог младића
красне плоти у плаво-белим гаћицама нежно одвезала деликатну машницу на
андрогином зомби ратнику тамне масти са калашњиковим – је крокус (не слични
лотос, који се упадљиво појављује у филму и пре и после те сцене, са својом,
другачијом симболиком). Србски, шафран – ко се разуме у ботанику, може
препознати разлику по тучку и прашнику (гинецеуму и андрециуму). А одмах након
тога, следи сцена у којој се борбено мирољубива девојчица са белом заставом
пред тенковима уклања на захтев бога рата – јер пацифизму више места нема.
Детаљи
режије Крокус Пуримшпил спектакла, иако занимљиви, ту су мало битни
(сатанистички бенд који је хепенинг најавио као „Шоу планетарних размера“,
романтични стихови њихове нове песмице „Ничег се не бој, крвљу својом се
умиј...“; то што је власник Крокус Сити Хола, азербејџански Јеврејин,
ексклузивни објекат 15 година експлоатисао а никад га није легализовао односно
за њега плаћао порез, да би га недељу дана пре догађаја напрасно осигурао; то
што је Велики Брат поред стотина камера највеће резолуције око и унутар зграде јавности
дао видети неколико узнемирујућих дрхтавих снимака са мобилних телефона да
илуструју шта се десило...). Битно је само оно што следи, а што је пре 2000
година показано боговидцу Јовану на Патмосу.
Биланс
сутрашњег дана
Ових су
дана, коинцидентално, сатанисти из Светског економског форума одржали показну
„вежбу управљања кризом снабдевања“ – аналогну оној „вежби“ коју су одвежбали
непосредно пред ковид пландемију 2019. А све то значи: после два антихристова
јахача апокалипсе који су на светској сцени и увелико газе васељену, првог на
белом коњу, са отровним стрелицама (http://borbazaveru.info/; http://borbazaveru.info/),
и другог на црвеном који је донео огањ и мач (коњ је пиррос, боје
огња), сада наступа и трећи, на црном коњу вранцу (Откровење 6:5).
Он у руци
носи мерила, теразије, грчки зигон, и традиционално се толкује као
симболични весник глади (а биланс је од латинског биланкс, мерице,
плитице од ваге). Али зигон значи и јарам.
И управо, он
доноси оба зла – и глад и јарам: глад произведену организованим
несташицама хране које ће наступити када се „због неуспешних жетви услед
климатских промена“ режирано ускрати централизовано снабдевање супермаркета,
руке која храни савремени свет; и истовремено јарам, потпуно и коначно
поробљавање избезумљеног света, преко 5Г/6Г технологија интегралног надзора и
контроле у електронском конц-логору, и биометријског дигиталног идентитета
записаног у QR коду, логорашком броју без којег нико од гладних неће
моћи ни купити хлеб, нити га добити из великодушне Антихристове руке кад
„понестане“ жита.
А за њим
следи и последњи јахач на коњу сивом – да сва четири скупа дивљају и убијају
као власни над четвртином земље. Четврти јахач је једини којем се наводи име, и
име му је Смрт (о танатос). Његов коњ је хлорос, што значи
сиво-зелен, зелено-жут или блед, боја тена која показује болест и смрт. А јахач
има власт – необичном, наизглед плеонастичком формулацијом – „да
убија мачем, и глађу, и смрћу, и зверима земним“. То
значи: да убија не само насилно, мачем и глађу, него и наизглед природном,
простом смрћу „од смрти“ – онако како већ умиру људи у „новом нормалном свету“,
али ће тек масовно умирати: вакцинисани и невакцинисани, сви свакодневно
запрашени хемтрејлсима и графеном и озрачени микроталасном радијацијом (црном
Сатанином светлошћу), отровани храном, водом и ваздухом, „природном“ смрћу од
рака, инфаркта, од „необјашњене изненадне смрти“ у сну, од нових вирусних
болести (које преносе крпељи и комарци, који тако бивају смртоносне „звери
земаљске“), од прионских неуродегенеративних и аутоимуних болести...
Имаће власт
да убија на четвртини земље, а тачни биланс смрти ипак остаје у руци Божјој.
Биланс
Вечнога Дана
„Ономе који
победи даћу да седи са Мном на Престолу Мом, као и Ја што победих и седох са
Оцем Мојим на Престолу Његовом.
И више неће
бити никаквога проклетства.
И ноћи више
неће бити.“
Амин.
Евсевије П.
О Недељи
Православља 2024.
[i] И такође патетично
„пророковано“ у Откривењу Антихристовом:
Сподоба
која од 5:32 пола минута махнита поред адског огња („вечне
ватре“), под маском и са ратним бојама СССР-а, Руске Федерације и
Украјине на шлему (тим редом, од споља према унутра су састављене црвена
застава под којом и данас многи војују на Донбасу, руска тробојка и украјинска
двобојка) и НАТО пламеном звездом на грудима (не крстом!), после два скока и
окрета који симболизују две године рата, од жабе која бизарно скакуће
напред-назад („крени-стани“ тактика)
постаје разјарени медвед који удара десно и лево (исток и
запад), а затим се, после једног окрета трансформише у птицу-звер око које се
све руши – накратко (полуокрет, вероватно недуги општи ракетни рат), док
је излуђену од рата са самом собом не озари светлост Луциферова,
и Антихриста који улази у свет. Ово где смо данас је моменат после којег
ће се руски медвед од безубе циганске мечке трансформисати у разјарену звер
(већ је најављено формирање нове две армије, што је реда
величине пола милиона војника, и подразумева безмало општу мобилизацију);
али не да заиста победи руске непријатеље, него да у симетричној синергији са
антагонистичком НАТО силом увећа биланс смрти и разарања до планираног нивоа.
Јован је
виђење тајне онога што ће бити, из књиге која је у Десници Онога Који Јесте,
преточио у речи.
Пророк
Антихристов је речи из књиге сценарија дане му из деснице Сатанине преточио у
„мистичну визију“ онога што је планирано да се удеси.
