Ко је наш?

Ако човек жели да говори са ближњим о Христу, прво што мора да има на уму јесте да говори не оно што он мисли да је Христос, Црква, спасење, већ оно што нам о томе говори Света Православна Црква. Догмати Цркве су прва и најважнија ствар коју сваки православни хришћанин и мисионар мора да зна и да се држи.

Свети Инокентије Московски, Апостол Америке и Сибира је говорио да су догмати Цркве прва и најважнија ствар коју мисионар мора да зна и да се држи. И то је потпуно јасно, јер човек може да помогне обраћењу ближњег само и једино ако говори Истину која ће сама мењати човека. Ако човек жели да говори са ближњим о Христу, прво што мора да има на уму јесте да говори -не- оно што он мисли да је Христос, Црква, спасење, већ оно што нам о томе говори Света Православна Црква – „стуб и тврђава Истине“ (1 Тим. 3:15).

Велики мисионар Христове Цркве XIX века нам својим драгоценим саветом у томе помаже.

Ко верује и исповеда је Бог један по природи и тројичан у лицима – Отац, Син и Дух Свети и да ова три нису имена једног и истог лица и нису називи различитих дејстава тог истог лица, већ три Ипостаси једног Божанства – тај је наш.

Ко верује и исповеда да је овај свесавршени Триипостасни Бог по Својој слободној вољи, без икакве унутрашње и спољашње неопходности за шест дана само Својом речју створио овај свет, не сливајући се са њим, већ пребивајући у Себи цео и непромењив, иако је и свудаприсутан и све испуњава – тај је наш.

Ко верује и исповеда да свеблаги Бог створени свет није препустио на вољу судбине и није га оковао неком неумољивом неопходношћу, већ са истом слободом и влашћу којом га је и створио и управља њиме и брине се о сваком створењу, а тим пре о разумном створењу све слободно усмеравајући ка Својим благим циљевима, не везујући се законима природе који нису ништа друго до израз Његове воље и зато потпуно подлежу Његовом слободном хтењу и измени тамо где то захтева Његова неограничена премудрост – тај је наш.

Ко верује и исповеда да смо ми, будући створени за свагдашње општење са Богом и неизмењиво блаженство са Њим у прародитељима нашим, нарушавањем Његове заповести отпали од Њега, навукли на себе Његов праведни гнев и потпали привременом кажњавању и вечној казни. И да зато свако видљиво зло које осећамо, унутрашње или спољашње, не представља наше природно стање или последицу наше ограничености, већ директан плод греха, казну која се само милошћу Божијом обраћа у очишћујуће оруђе за нас, под условом вере, покајања, смирене покорности вољи Божијој – тај је наш.

Ко верује и исповеда да је Господ покренут љубављу, не трпећи да Његово љубљено створење – човек – гине у таквом трагичном положају, одлучио да сиђе на земљу, прими на Себе људску природу, Својим страдањем и смрћу задовољи правду Божију и након васкрсења се вазнео на небо и сео са десне стране Бога Оца и поново открио човеку слободан приступ живом богоопштењу – тај је наш.

Ко верује и исповеда да су све обнављајуће Божанске силе „потребне за живот и побожност“ (2 Пет. 1:3) остављене од Господа у Његовој Светој Цркви као једином месту нашег исцељења и да делују у њој Духом Светим кроз Свете Тајне и друге освећујуће установе над свим људима који им приступају са вером отвореним срцем и да другог средства за примање благодатних сила нема и не може бити, како и колико год би замишљали и маштали да се одухове неки маштари – тај је наш.

Ко верује и исповеда да је сваком ко тражи спасење пре свега неопходно да се покаје, са чврстом одлучношћу да више не греши макар га то коштало живота; затим да приступи тајни Причешћа за добијање благодати ради јачања у добру својих природних сила; затим да ревносно иде путем Христових заповести у оквиру целокупног освећујућег поретка и молитви Цркве које су суштински неопходне за разгоревање духа благодати у нама, под утицајем самопожртвованих подвига и умртвљивања страсти, док на крају не достигне у светлу област бестрашћа и чистоће, у меру раста пуноће Христове (Еф. 4:13) – тај је наш.

Ко верује и исповеда да људи који иду овим путем ступајући у општење са Богом, ступају истовремено и у општење са невидљивим светом – Анђелима и свима Светима који су угодили Богу и прибегавајући њиховом заступању добијају од њих, а највише од Пречисте Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије, наше свемоћне Заступнице и Заштитнице, благовремену помоћ – тај је наш.

Ко верује и исповеда да ће се због првородног греха душа раздвојити са телом дејством смрти и пребивати у таквој одвојености до будућег Васкрсења и суда, или хранећи се надом вечног блаженства, ако је у свему следовала вољи Божијој, или мучећи се страхом вечних мука, ако се противила запвоестима Господњим – тај је наш.

Ко не верује у Свету Тројицу и мисли да Отац, Син и Свети Дух нису Лица једног Божанства, већ само имена једног лица – тај није наш.

Ко одбацује Божије стварање и промисао и држи се убеђења да је свет са свим створењима у њему настао случајно и да се сам собом управља – тај није наш.

Ко машта да добије освећујућу силу Божије благодати на неки скривен, невидљив начин, а не путем који предлаже Света Црква – тај није наш.

Коме је туђе општење са Светима и ко са презиром одбацује њихово заступништво исто као и погубно дејство духова злобе поднебеске – тај није наш.

Ко одбацује духовност душе, њену бесмртност, будуће васкрсење наших тела и вечно плаћање свакоме по длеима његовима – тај није наш.

Ко јавно и тајно нарушава уставе Цркве Божије, не сматра за потребно да држи постове, исповеда се и причешћује, ко не поштује свете Празнике и недељу и уместо њиховог поштовања на начин како доликује, препушта се безумним забавама и весељима – тај није наш.

Ко са дрским самооправдавањем не чува чистоћу до брака и супружничку верност након уласка у брак, измишљајући неки другу заједницу уместо благословене од Бога – тај није наш.

Уопште, ко сам себе и друге заноси неукротивом самовољом у начину размишљања и правилима живота – тај није наш.

Нека свако сада примени ово на себе, стави руку на срце, и одговори на питање: „Јеси ли наш или наших непријатеља?“ (Ис. Нав. 5:13)

Свети Теофан Затворник

О удаљавању од читања књига које у себи садрже лажно учење

Свети Игњатије Брјанчанинов
О удаљавању од читања књига које у себи садрже лажно учење

Поново ти доносим, верни сине источне Цркве, реч искреног, доброг савета. Та реч не припада мени: она припада светим оцима. Одатле су сви моји савети.

Чувај ум и срце од лажних учења. Не разговарај о хришћанству са људима који су заражени лажним мислима; немој читати књиге о хришћанству које су писали лажни учитељи.

Пратилац Истине је Дух Свети: Он је – Дух Истине. Пратилац и сарадник лажи је дух ђавола, који је – лажа и отац лажи.

Онај који чита књиге лажних учитеља, неизбежно се придружује лукавом, тамном духу лажи. Нека ти се не чини да је то чудно, невероватно: тако тврде црквена светила – Свети Оци.[1]

Ако твој ум и срце нису ничим исписани – нека Истина и Дух напишу на њима заповести Божије и Његову духовну науку.

Ако ли си пак дозволио да ти таблице душе буду исписане и исцртане разним схватањима и утисцима, не размишљајући благоразумно и опрезно – ко је писац, шта он пише, онда очисти оно што су писали страни писци, очисти покајањем и одбацивањем свега што се противи Богу.

Нека писац на твојим таблицама буде једино прст Божији.

Припреми за тог писца чистоту ума и срца, благочестивим, целомудреним животом: тада ће се при твојим молитвама и читању светих књига, неприметно, тајанствено, исцртавати на таблицама душе закон Духа.

Дозвољено ти је да читаш само оне књиге о религији које су писали свети оци васељенске Источне Цркве. То источна Црква тражи од своје деце.[2]

Ако ли ти другачије расуђујеш, и налазиш да су заповести Цркве слабије засноване него твоје расуђивање и расуђивање других који се слажу са тобом: ти више ниси син Цркве, него њен судија.

Ти ћеш ме назвати једностраним, недовољно просвећеним, ригорозним? – Остави мени моју једностраност и све друге недостатке: више желим да уз те недостатке будем послушан источној Цркви, него да уз сва тобожња савршенства будем умнији од ње, и да због тога себи дозволим непослушање према њој и удаљавање од ње. Истинским чедима источне Цркве мој глас ће пријати.

Они знају да онај који жели да добије небеску премудрост мора напустити своју сопствену, земаљску, ма како она велика била, одрећи је се, признати је за оно што она јесте, лудост (1 Кор З, 19).

Земаљска мудрост је непријатељство према Богу: она се не покорава Божијем закону, и не може се покорити (Рим 8,7). То је од почетка њена особина; она ће таква остати до самог свог краја – земља и дјела што су на њој, а са њима и земаљска мудрост, изгорјеће (2 Пет З, 10).

Света Црква дозвољава читање књига са лажним учењем само оним својим члановима, чији су мисао и осећаји срца исцељени и просвећени Светим Духом, и који увек могу од истинског добра разликовати зло, које се претвара да је добро и крије се иза маске добра.

Велики угодници Божији, који су познали немоћ заједничку свим људима, плашили су се отрова јереси и лажи, и зато су на свакојаке начине избегавали разговор са људима који су заражени лажним учењем и читањем јеретичких књига.[3] Имајући пред очима пад ученог Оригена, искусног у дебатама Арија, красноречивог Несторија и друге богате светском мудрошћу, они су тражили спасење и нашли су га у бекству од лажних учења, у најтачнијем послушању Цркви. Духоносни свети пастири и учитељи Цркве читали су списе богохулних јеретика, принуђени на такво читање неопходном потребом читаве хришћанске заједнице. Они су снажном речју, речју духовном, изобличавали заблуде, и откривали свим чедима Цркве опасност скривену у јеретичким списима, прикривену велелепним називима светости и благочешћа.

Али за мене и тебе је неопходно да се чувамо од читања књига које су саставили лажни учитељи. Свакоме који не припада источној Цркви, јединој светој, и пише о Христу, о хришћанској вери и моралу, пристаје име лажног учитеља.

Кажи: како можеш дозволити себи читање сваке књиге, када те свака књига коју читаш, води куда хоће, убеђује те да се сагласиш са свим за шта јој је потребна твоја сагласност, да одбациш све што јој је потребно да одбациш?

Искуство показује колико су погубне последице безрасудног читања. Колико се међу чедима источне Цркве може срести схватања о хришћанству, најнејаснијих, неправилних, противречних учењу Цркве, која поричу њено свето учење – схватања, која су усвојена читањем јеретичких књига!

Не жалости се, друже мој, због мојих упозорења, која су подстакнута тиме што ти желим истинска добра. Отац, мајка, добар васпитач, зар неће страховати за невино, неискусно дете, када оно пожели неприпремљено да уђе у собу у којој је међу залихама хране мноштво отрова?

Смрт душе је већа несрећа од смрти тела; умрло тело ће васкрснути, и често смрт тела бива повод за живот душе; насупрот томе, душа умртвљена злом – жртва је вечне смрти. Душу може убити једна мисао која у себи садржи некакав вид богохулства, деликатан, потпуно неприметан за онога који не зна.

Наступиће време, наговестио је свети апостол, вријеме када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима; и одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама (2 Тим. 4, 3-4).

Не заваравај се звучним насловима књига које обећавају да ће донети хришћанско савршенство ономе коме је још потребна дечија храна: не заваравај се ни велелепним издањима, ни живописношћу, снагом, лепотом стила, ни тиме што је писац тобоже свет, што је тобоже доказао своју светост многобројним чудима.

Лажно учење се не зауставља ни пред каквом измишљотином, ни пред каквом обманом, како би својим бајкама дало изглед истине, и зато је лако отровати душу њиме.

Лажно учење, само по себи – већ је обмана. Њиме је пре читаоца обманут писац (2 2 Тим. 3, 13).

Обележје књиге истински, суштински душекорисне – јесте свети писац, члан источне Цркве, потврђен и признат од свете Цркве. Амин.

---

[1] „Нека нико не чита“, рекао је свештеномученик Петар Дамаскин, „онога ко не служи како би угодио Богу. Ако пак и прочита нешто такво у незнању: нека се што пре потруди да то избрише из сећања читањем божанских списа и међу њима управо оних који најбоље служе за спасење његове душе, према стању које је достигао…Књиге које су супротне томе никако да не чита. Зашто је потребно примати духа нечистог, уместо Духа Светог? Ко се бави каквом речи, добиће особине те речи, иако то неискусни не виде, као што виде они који имају духовно искуство.“ Свети Петар Дамаскин, књига прва, Чланак о расуђивању, Добротољубље, том 3.

[2] Приликом савршавања тајне исповести, одређено је да се покајник пита да ли чита јеретичке књиге. Требник.

[3] Житије Пахомија, Patrologiae, tomus LXXIII, сар. XLIV.